Зворник у најљепшем свјетлу: захваљујући васпитачицама „Наше радости“

Вечерас смо у дворишту Саборног храма у Зворнику имали прави мали спектакл – лампиони су обасјали тамно и магловито небо, а догађај је привукао пажњу великог броја радозналих грађана. Многи су питали о чему се ради, зашто се организује и ко стоји иза свега, али једно је сигурно – призор је на свакога оставио снажан и лијеп утисак.

Било је и оних који су поставили сасвим логично питање:
откуд васпитачице и вртић – послије радног времена?

Четири године активно радим на овом порталу, пратим догађаје, трудим се да будем присутан гдје год могу, али једнако волим и да анализирам и упоређујем. Морам признати – Зворник је у овој години имао можда и највећи број манифестација, догађаја, такмичења и окупљања, како формалних, тако и неформалних.

У тој причи, огромну улогу имале су управо васпитачице и дјечији вртић.

Посао васпитача, односно одгојитеља, је немјерљив. Бројне студије потврђују да је вријеме проведено у вртићу кључно за формирање личности дјетета. Ипак, васпитачице дјечијег вртића „Наша радост“ показују да се њихов посао не завршава радним временом дефинисаним колективним уговором. Оне „краду“ вријеме од себе, своје дјеце и породица како би организовале додатне активности и дјеци пружиле више.

Нажалост, као и много тога вриједног и важног, и њихов рад се често ставља у други план. Плате су мале, а одговорност огромна. Васпитачице су истовремено и друге мајке, и педагози, и аниматори, и психолози, и сервисери свакодневних дјечијих проблема. Немају право на грешку, а неријетко морају да васпитавају не само дјецу – већ и поједине родитеље.

Планирано повећање плата може бити само прва помоћ. Ако заиста волимо дјецу и желимо здраво и стабилно друштво, Град Зворник, али и све друге локалне заједнице, морају системски стати иза васпитачица – кроз подршку у раду и обезбјеђивање достојних примања, бар приближно оних које одговарају тежини и одговорности посла који обављају.

Посебне честитке упућујем директорици Маји Соро, која свој посао обавља ревносно и с великом дозом ентузијазма. Не могу, а да не поменем ни бившег директора, господина Станковића, који је поднио оставку како би заштитио углед установе – потез какав Зворник не памти.

Такви људи и такве васпитачице су темељ града који има будућност.

Пише: Недељко Босиочић