Зворник: Сведочење ученика о насиљу које се гура под тепих

Као ученик деветог разреда желим да укажем на проблем вршњачког насиља.
Често се дешава да старији злостављају млађе, мада је рјеђе да ученици деветог разреда нападају шеста или седма одељења. Ипак, насиља међу деветацима, осмима и осталима има много.
Дјецу која су нижег раста или физички слабија често застрашују пријетњама да ће их тући. Лично сам свједочио када је један ученик ударио мог друга шамаром толико снажно да му се зацрвењела једна страна лица и зујало му је у уху – само зато што га је пријавио за нешто у школи.
Дјеца из села често су посебно на мети, јер се градска дјеца познају од раније и онда малтретирају нове ученике. И ја сам пролазио кроз исто када сам био шести разред, иако сада, као старији, имам више подршке и зрелости.
Исмијавање на основу изгледа, начина облачења или говора дешава се стално. На све то наставници углавном ћуте или кажу жртви да се не обазире и да ће престати, што у стварности никад не помогне. Ја то нисам могао поднијети па сам у почетку сам покушавао да станем на крај насиљу, а сада имам и подршку својих пријатеља.
Застрашивања су свакодневна: „сачекај ме послије школе ту и ту“, због чега дјеца не смију ни кући да крену. Немају коме да пријаве јер директор ради до 15 сати, па углавном ћуте и трпе. То је срамота за нашу школу, јер очигледно не желе да се озбиљно позабаве овим проблемом.
Такође, присутан је и национализам. Иако је школа забранила мајице са ознакама држава или ентитета, Бошњаци и даље трпе непријатности. Неки ученици носе мајице са натписима „Ратко Младић“, „Република Српска“, „За краља и отаџбину“, па чак и чарапе са ликом Драже Михаиловића. Наставници на то затварају очи.
Ја сам Србин, волим и поштујем своју историју, али мислим да није у реду да се на тај начин провоцира. Бошњаци у нашем одељењу никада нису правили проблеме, напротив – дружељубиви су и коректни. Зато сматрам да се и ово треба препознати као облик насиља према њима.
(Сведочење ученика)