“Zvornik: Potresna ispovest majke čije je dete preživelo vršnjačko nasilje”

Mi smo prošli kroz ozbiljno vršnjačko nasilje – fizičko i psihičko. Bacanje naočara, skidanje donjeg veša pred svima, udaranje šakama po licu, pretnje tatom i mamom… Sve to je doživelo moje dete. Posebno je bolno jer mu je otac preminuo dok je još bio beba.
Uključeni su bili svi – učiteljica, direktorica, škola, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo socijalne zaštite, Centar za socijalni rad, policija, Ombudsman za zaštitu dečijih prava. Znate šta je od svega toga ostalo? Ništa. Ja sam jačala svoje dete, a zaposleni su se bavili nasilnikom. Od njega su napravili „pokajnika“, a on je samo naučio da umesto pred svima – nastavi da radi isto, ali prikriveno, uz to uvlačeći još par dečaka da mu se pridruže.
Moje dete nikada nisu pozvali na razgovor podrške. Samoinicijativno sam plaćala dečijeg psihologa, u Bijeljini i u Beogradu. Lokalni sistem škole u Čelopeku prevagnuo je na stranu „svojih“. Roditelji koji su neosvešteni i ne žele probleme sa školom bili su važniji od istine. Zaposleni su birali liniju manjeg otpora, skidajući odgovornost sa sebe, u slučaju da se nešto desi.
U prosveti postoje sjajni ljudi, ali svest mnogih zaposlenih i roditelja ne ide dalje od ličnog interesa i trenutnog mira. Od ministra koji je došao iz Banjaluke tim povodom škola je dobila nalog da se dete nasilnik prati – čak i da neko sedi s njim ako je potrebno. Da li je to sprovedeno? Naravno da nije.
Njima je važnije da rehabilituju nasilnika nego da pomognu žrtvi i njenom isceljenju. Sve se svodi na spoljašnji efekat, na predstavu da su „nešto preduzeli“. Istina je – nisu.
Zbog ovakvog iskustva danas verujem da je jedino rešenje ozbiljna kazna za roditelje nasilne dece. Novčane, a u težim slučajevima i zatvorske. Tek tada bi se svaki roditelj zapitao kako vaspitava svoje dete. A i kazneno-popravni domovi za maloletne nasilnike nisu bez razloga postojali. Naš narod, nažalost, svest dobija tek kad oseti sankciju.
Roditelj žrtve može samo učiti dete da bude psihički i duhovno jače, da trenira i brani se. Ja, nažalost, drugo rešenje ne vidim.
A kakve posledice ostaju na dete? To ne bih poželela ni najgorem neprijatelju da vidi i doživi na svom potomku. To je užasnije nego što iko može i da pretpostavi.
(Ispovest roditelja)