“Зворник: Потресна исповест мајке чије је дете преживело вршњачко насиље”

Ми смо прошли кроз озбиљно вршњачко насиље – физичко и психичко. Бацање наочара, скидање доњег веша пред свима, ударање шакама по лицу, претње татом и мамом… Све то је доживело моје дете. Посебно је болно јер му је отац преминуо док је још био беба.
Укључени су били сви – учитељица, директорица, школа, Министарство просвете, Министарство социјалне заштите, Центар за социјални рад, полиција, Омбудсман за заштиту дечијих права. Знате шта је од свега тога остало? Ништа. Ја сам јачала своје дете, а запослени су се бавили насилником. Од њега су направили „покајника“, а он је само научио да уместо пред свима – настави да ради исто, али прикривено, уз то увлачећи још пар дечака да му се придруже.
Моје дете никада нису позвали на разговор подршке. Самоиницијативно сам плаћала дечијег психолога, у Бијељини и у Београду. Локални систем школе у Челопеку превагнуо је на страну „својих“. Родитељи који су неосвештени и не желе проблеме са школом били су важнији од истине. Запослени су бирали линију мањег отпора, скидајући одговорност са себе, у случају да се нешто деси.
У просвети постоје сјајни људи, али свест многих запослених и родитеља не иде даље од личног интереса и тренутног мира. Од министра који је дошао из Бањалуке тим поводом школа је добила налог да се дете насилник прати – чак и да неко седи с њим ако је потребно. Да ли је то спроведено? Наравно да није.
Њима је важније да рехабилитују насилника него да помогну жртви и њеном исцељењу. Све се своди на спољашњи ефекат, на представу да су „нешто предузели“. Истина је – нису.
Због оваквог искуства данас верујем да је једино решење озбиљна казна за родитеље насилне деце. Новчане, а у тежим случајевима и затворске. Тек тада би се сваки родитељ запитао како васпитава своје дете. А и казнено-поправни домови за малолетне насилнике нису без разлога постојали. Наш народ, нажалост, свест добија тек кад осети санкцију.
Родитељ жртве може само учити дете да буде психички и духовно јаче, да тренира и брани се. Ја, нажалост, друго решење не видим.
А какве последице остају на дете? То не бих пожелела ни најгорем непријатељу да види и доживи на свом потомку. То је ужасније него што ико може и да претпостави.
(Исповест родитеља)