Зворник између користи и страха: колико нас Алумина заиста кошта?

Зворник – Још један инцидент на брани тзв. „црвеног муља“, још један талас непријатног мириса и – још једном иста слика: грађани узнемирени, а одговори недовољно јасни.

Колико пута је потребно да се овакве ситуације понове да би се отворено и без задршке разговарало о безбједности, ризицима и стварним ефектима рада индустрије у овом граду?

Није спорно да индустрија доноси радна мјеста. Али питање које се све чешће чује међу грађанима је једноставно: да ли је то једино што добијамо?

Старији Зворничани памте вријеме када је индустрија била покретач развоја – улагало се у спорт, културу и инфраструктуру. Данас, утисак многих је да је однос између фабрике и града сведен на минимум, док забринутост за здравље и животну средину расте.

Посебну нелагоду изазива сама чињеница да се проблеми на локацијама попут бране „црвеног муља“ уопште дешавају. У јавном простору су раније изношене процјене о могућим посљедицама евентуалних већих инцидената, што додатно појачава осјећај несигурности међу грађанима.

Зато је легитимно питање:
да ли постоји довољно транспарентних информација и да ли грађани знају колико је њихов град безбједан?

Индустрија не може функционисати изоловано од заједнице. Компанија која послује у Зворнику има и одговорност према људима који овдје живе, раде и одгајају дјецу. Повјерење се не гради саопштењима након инцидента, него сталним, отвореним дијалогом.

Треба рећи и да постоје појединци унутар система, као што су Драго и Драгана који показују спремност на комуникацију и укључивање јавности. То је добар сигнал – али недовољан ако не постане стандард.

У релативно кратком временском периоду забиљежено је више ситуација које су узнемириле јавност. Због тога забринутост грађана није претјерана реакција, него очекивана посљедица.

Зворник не тражи немогуће.
Тражи јасне одговоре, већу транспарентност и сигурност да развој града не долази по цијену здравља његових становника.

Пише: Недељко Босиочић