Као и многе друге средине, Зворник се суочава с одласком становништва и негативним природним прираштајем. Све је мање људи на обалама Дрине, а они који желе да остану или овдје започну нови живот све теже долазе до крова над главом.

Ситуација је још тежа у мањим општинама у окружењу, посебно Власеници и Милићима. Бројни грађани јављају нам се због проблема с проналаском стана у Зворнику, гдје траже посао и покушавају да наставе живот након гашења или смањења привредних активности у својој средини.

Међутим, пронаћи стан за мјесечно изнајмљивање у Зворнику постаје права потрага. Грађани нам се обраћају, распитују се и траже помоћ, али понуда је веома ограничена. Када се стан и појави, цијена је за многе превисока, па поједини парови одустају од планова да се преселе.

Слична ситуација је и на тржишту некретнина. Цијена квадратног метра, како у новоградњи тако и у старијим зградама, за многе младе парове постала је готово недостижна.

Станови постоје, али коме су намијењени?

У Зворнику се тренутно гради релативно мали број нових стамбених зграда. Када је понуда ограничена, а потражња постоји, простор за раст цијена постаје већи, што додатно отежава положај грађана који немају ријешено стамбено питање.

Ипак, посебно је занимљива слика града у вечерњим часовима. Пролазећи улицама Зворника, на бројним стамбеним зградама могу се видјети спуштене ролетне и станови у којима, барем наизглед, нико не живи.

Посебно се то примјећује у дијелу новије градње. Поједине зграде дјелују готово празно, иако су станови изграђени и налазе се на тржишту.

Наравно, спуштене ролетне нису доказ да је стан празан, нити имамо поуздане податке на основу којих бисмо могли тврдити да више од половине станова у Зворнику није усељено. Ипак, оно што грађани примјећују, заједно с проблемима с којима нам се обраћају, отвара важно питање: колико стамбеног простора у граду заиста служи становању, а колико некретнина остаје ван тржишта дугорочног изнајмљивања?

Стан на дан или дом за младе породице?

Један од разлога због којих је дугорочни најам тешко пронаћи јесте све већа оријентација дијела власника према издавању станова на дан. У граду постоји више од 30 таквих смјештајних јединица, према нашим сазнањима, а краткорочно издавање за поједине власнике може бити привлачније од мјесечног рентања.

Додатни проблем представља чињеница да дио власника некретнина живи и ради у иностранству, па станове не жели да издаје. Постоје и грађани који су до стана дошли кроз пословне аранжмане или га посједују као облик улагања, без потребе да га ставе на тржиште најма.

Нико нема обавезу да свој стан изда, али када се споје ограничена понуда, високе цијене и велики број некретнина које се не користе за дугорочно становање, посљедице највише осјећају они који тек покушавају да ријеше своје стамбено питање.

Да ли Зворник губи младе и због недостатка станова?

Млади брачни парови не траже много. Желе посао, пристојну плату, сигурност и могућност да себи обезбиједе дом. Ако то не могу пронаћи у свом граду, разумљиво је да почињу размишљати о другим срединама.

Бијељина се за неке намеће као алтернатива, али питање је зашто би млади из Зворника морали тражити нови почетак негдје друго само зато што не могу пронаћи приступачан стан.

Одлазак становништва, негативан природни прираштај и недоступност становања међусобно су повезани проблеми. Град који жели да задржи младе мора размишљати и о томе гдје ће они живјети, а не само о томе гдје ће радити.

Гдје су градске политике становања?

О овом проблему потребно је отворити озбиљну јавну расправу. Колико у Зворнику има празних станова? Колико их се издаје дугорочно, колико на дан, а колико се уопште не користи? Постоји ли анализа потреба младих породица и грађана који због посла долазе из сусједних општина?

То су питања на која би јавност требало да добије одговоре.

У појединим градовима, попут Сарајева, отваране су расправе о додатном опорезивању некретнина које се не користе или се не издају. Такве мјере имају своје предности, али и могуће посљедице, па би прије било каквог приједлога требало сагледати правни оквир и конкретне потребе Зворника.

Можда рјешење није само у порезима. Град би могао размотрити подстицаје за дугорочно издавање, програме подршке младим брачним паровима и систематско прикупљање података о стварном стању на тржишту станова.

Јер није довољно да у Зворнику постоје зграде и станови. Важно је да људи у њима могу живјети.

Док се о овом проблему ћути, млади траже станове којих нема на тржишту, цијене остају високе, а дио стамбеног простора остаје неискориштен. Ако желимо да Зворник буде град у којем се остаје, онда је вријеме да се и питање становања нађе на дневном реду оних који доносе одлуке.