Зграда Касине – некад срце града, а данас тишина између зидова

Стари Зворничани памте Касину као много више од зграде. Била је то тачка сусрета, простор у којем се живјело, славило и расправљало, гдје је град имао душу. У Касини су се одржавале забаве, пријеми, плесови и дружења. Ту су долазили умјетници, музичари, новинари, студенти – људи који су носили дух Зворника и градили његов идентитет.

Љети је башта Касине била посебно поглавље градске приче. Под липом, уз жубор фонтане, окупљала се чаршијска раја. Ту су се рађала пријатељства, љубави, идеје које су остајале за цијели живот. Касина је била мјесто гдје се “долазило”, без посебног повода – јер град је тамо дисао.

У једном периоду Касина је, као и данас, имала улогу библиотеке. Међутим, тадашњи челни људи су схватили да библиотека и музејска збирка могу имати свој мирнији простор, а да Касина, због своје локације и симболике, мора бити враћена граду. Враћена људима. И тада је поново постала центар друштвеног живота, баш онакав какав доликује срцу града.

Данас је зграда обновљена, али је њена намјена сведена искључиво на библиотеку и музејску збирку. Као такву, посјећује је ограничен круг људи. Нема Касине какву памтимо. Нема баште, нема сусрета, нема спонтаног градског живота. Нема централног мјеста окупљања које би повезивало генерације.

Важно је нагласити да тренутна екипа људи која ради у згради Касине даје значајан допринос културном животу града. Ријеч је о марљивим и посвећеним људима који, у оквиру постојећих могућности, чине максимум како би библиотека и музејска збирка биле живо и квалитетно културно мјесто.

Међутим, реалност је и та да мали број Зворничана данас показује интересовање за књиге и овакав вид културног садржаја, што додатно ограничава домет и утицај простора који је некада био срце градског живота.

Зато се намеће логично питање:
Да ли Зворнику данас треба централно мјесто окупљања и догађаја?

Ако град жели живјети, а не само постојати – одговор се намеће сам од себе. Касина није само зграда. Она је симбол једног времена, али и прилика да се том простору врати живот, садржај и смисао. Питање је само – да ли имамо воље и визије да јој то поново омогућимо?

Пише: Недељко Босиочић