Умиру прије пресуде: Ко ће заштитити Србе који годинама иду на суђења у Сарајево?

Прије неколико дана Зворник је потресла још једна вијест – преминуо је још један наш суграђанин који се редовно одазивао на рочишта пред Судом у Сарајеву, гдје му се судило за ратне злочине.

Не могу да не поменем и случај Саве Манојловића, младог и виталног човјека који је након суђења у Сарајеву преминуо. Иако је добио ослобађајућу пресуду, убрзо након тог процеса његово здравствено стање се нагло погоршало.

Према доступним информацијама, данас око тридесетак људи из овог краја редовно одлази на суђења у Сарајево. Многи од њих су годинама изложени судским процесима, одузимању докумената и великом јавном притиску.

Стиче се утисак да се пресуде често доносе у јавности прије него у судници. Поједини медији унапријед стварају слику о кривици, чиме се додатно отежава ионако тежак процес кроз који пролазе оптужени и њихове породице.

Због тога се поставља питање – шта је тим људима теже: сам судски процес или осјећај да су остављени без подршке државе за коју су се борили.

Многи од њих данас пролазе кроз ове поступке готово сами. Након њихове смрти или дугогодишњих процеса, породице често остају без институционалне подршке и помоћи.

Остаје отворено питање: хоће ли ови људи добити било какву системску помоћ и правну заштиту од институција Републике Српске, или ће кроз ове процесе пролазити без озбиљне подршке.

Истовремено, важно је подсјетити на основни принцип правде – свако је невин док се не докаже супротно.

Зато је одговорност медија велика. Нечија трагедија и судбина не би смјели бити средство за сензационализам или политичке обрачуне.

Истовремено, јасно је да ратни злочини морају бити процесуирани и да за њих мора постојати одговорност, али исто тако пресуда мора бити донесена искључиво у судници, а не у јавном простору.

Америчка правна изрека каже: боље је пустити и више кривих него осудити једног невиног.

Управо зато је важно да правда буде заснована на доказима, а не на притисцима и унапријед формираним пресудама.

Пише: Недељко Босиочић