Српска: „Хоће ли опозиција ударити док је противник везан?“

У Републици Српској, Апелациони суд је потврдио пресуду којом је председник Српске, Милорад Додик, осуђен на годину дана затвора, уз забрану политичког деловања у трајању од шест година. Ова одлука додатно компликује политичку ситуацију и уноси нову дозу неизвесности.

Према важећем законодавству, оваква пресуда подразумева обавезу Централне изборне комисије БиХ да одузме мандат и распише превремене изборе за председника Републике Српске.

У јавности доминира уверење да се ради о политички мотивисаној одлуци, чиме се, по мишљењу многих, урушава суверенитет институција Српске и додатно продубљује криза поверења у међународне актере у БиХ.

У таквим околностима, опозиција се налази пред озбиљним морално-политичким изазовом: да ли учествовати на изборима које би потенцијално расписала ЦИК БиХ уз притисак међународне заједнице, или бојкотовати процес и сачекати редовне изборе 2026. године?

Неки лидери опозиције подсећају да је Додик 1998. године дошао на власт уз подршку међународне заједнице и смену легално изабраног председника Николе Поплашена. Ако се тада није проблематизовала та „интервенција“, у чему је данас разлика?

Поставља се питање: да ли је легитимно прихватити победу у политичком мечу ако противник не може да изађе на терен? Да ли је тријумф без борбе вредан славе или је то бреме које се носи до краја политичког живота?

Управо зато, део јавности сматра да би опозиција, ако заиста верује у демократске принципе и снагу народне воље, требало да одбије такмичење у околностима које нису резултат политичке борбе, већ одлука донетих ван изборног процеса.

Можда је мудро, можда је храбро, можда чак и патриотски – сачекати редовне изборе 2026. године и тада показати снагу народа, а не прихватити „празну титулу“ додељену административним декретом.

Пише: Недељко Босиочић