Поразио нас снијег

Зворник – Кажу да је снијег изненадио путаре. Можда. Али је сасвим сигурно да је још једном оголио чињеницу колико је наш локални систем неорганизован, спор и без икакве стратегије.

Снијег не пада први пут. Није дошао ни изненада, ни непредвидиво. Ипак, неколико центиметара бијелог покривача било је довољно да паралише путеве, електро-мрежу, водоснабдијевање, обори стабла и одсијече људе по селима. То није проблем снијега – то је проблем система.

Институције и службе годинама функционишу по принципу „кад се деси – снађи се“. Они који су годинама бранили сјечу дотрајалих и опасних стабала данас траже одговорност јер та иста стабла падају. Сеоски путеви су запуштени, а одговорност разводњена – нико тачно не зна ко их одржава, ко плаћа и ко реагује.

Највише притужби грађана иде на рачун „Зворник путева“. И да будемо поштени – људи су на терену цијели дан, грталице раде, возачи су исцрпљени. Али грађани имају право да буду незадовољни, јер се одржавање путева плаћа њиховим новцем. Ако систем не може да одговори у реалном времену, онда систем не функционише како треба.

Још теже је стање са електро-напајањем. Сваке године исти изговори: тежак снијег, спојене жице, пала грана, пала бандера. Електричари на терену раде надљудским напорима, у снијегу, мраку, мински сумњивим подручјима, ризикујући сопствене животе. Њима се нема шта приговорити. Али управама које деценијама нису направиле озбиљну анализу – има.

Данас постоје дронови, сателитски снимци, ГИС системи. Критичне тачке се могу мапирати, каблови прегледати, бандере замијенити, шума раскресати на јесен. Али за то треба план, одговорност и воља – а тога нема.

Најтрагичнији дио приче је однос према људима. Цијели дан без струје, воде и информација. Одсјечени, у неизвјесности. Међу њима су мајке са дјецом, стари, болесни и немоћни. Многи нису добили ни позив, ни обавјештење, нити осјећај да неко зна да постоје. У таквим ситуацијама Цивилна заштита мора да води, а не да се пита гдје је.

Посебно поражавајуће је то што Зворник има људе који би помогли. Има планинаре, возаче џипова и квадова, спортске колективе, младе, волонтере, ловце. Има механизацију и снагу заједнице. Али нема стратегију окупљања и координације. Нема позива, нема списка, нема система. Сви ти ресурси остају неискориштени јер нико не зна коме да се јави, нити ко је надлежан да их ангажује.

На све то долази и понашање дијела грађана. Мали број домаћина данас се одважио да покрене сопствену механизацију, очисти себи и комшији пут или уклони оборено стабло. Већина је, нажалост, само сликала гдје је шта пало, слала поруке и кукала, чекајући да све ријеше „путеви“, градоначелник или неко трећи.

Заједница не функционише само кроз институције – она почиње и од појединца. А данас смо видјели колико је мало стварне солидарности када је најпотребнија.

На крају, не можемо рећи да нас је поразио снијег.
Поразила нас је неорганизација, неодговорност и одсуство система.

И то је најопаснија чињеница од свих – јер ако нас пар центиметара снијега доведе до ивице, поставља се питање шта би било, не дај Боже, у случају озбиљне елементарне непогоде.

пише: Недељко Босиочић