Пјевачица Нада Обрић причала о свом Зворнику, одрастању и свом оцу

Рођена је у Зворнику у ком је завршила основну и средњу школу, гимназију.

Живот Наде Обрић обележен је многим догађајима. Рођена је у Зворнику у ком је завршила основну и средњу школу, гимназију.

– Рођена сам у Зворнику, тата је радио у општини у Зворнику, мама је углавном била домаћица. Имала сам још и брата. Једна скромна, просечна породица, с’ тим што сам ја била ван просека јер сам се у то време интензивно бавила спортом, а у културно уметничком друштву певањем. Била сам у свим могућим секцијама у школама, али сам била једно врло чудно дете увек са својим ставом, са својим принципима – започела је разговор у емисији “На терапији са Славицом Ђукић Дејановић” Нада Обрић, а затим наставила:

– Мислим да ми је тата усадио такав неки став. Мама је била ваљда као и све мајке увек блажа, код ње се то могло нешто и прошверцовати, а код тате не. Тата је био јако строг, ретко строг и ретко захтеван и ретко принципијалан човек и кад каже нешто не може то два пута не треба питати јер сигурно ћеш награбусити. Размишљајући после о свему, годинама, било је ситуација када се он покајао што је мени рекао не за неке ствари али он је рекао и одустајања није било. А негде се увек правио важан због мене јер су га укључивали у све могуће организације, у разне управе да би пуштао мене, па да бих ја давала допринос тим организацијама.

На Наду је тата био веома поносан све до четвртог разреда гимназије, док није почела да се забавља са једним дечком.

– Имала сам симпатију и велику љубав у Зворнику у четвртом гимназије, то је била прва љубав и до тада је тата био најпоноснији човек на свету јер су многе девојке добиле батине које су већ одавно почеле да се забављају, па је било “како Нада Милошева”. Е, када сам ја почела да се забављам то је била наравно трка ко ће први да му јави да се ја забављам. И, онда сам добила своје, грдњу и више од тога, али свеједно, опет сам ја наставила. Рекох да имам неке принципе своје… – каже искрено са осмехом Нада и наставља:

– Када сам отишла у Сарајево, ишли смо аутобусом, тата је ишао са мном. Ја сам испуњавала све могуће услове за студентски дом јер у Сарајеву нисам знала никога ни за добар дан. Ја јесам долазила када су била републичка такмичења за гимнастику, али то знате како је, доведу вас и врате, све је то групно, колективно, али да сама знала некога, да сам имала фамилију, нисам и рачунали смо да сам сигурно добила дом, али нисам.

– Када смо дошли, тата ће преспавати ту ноћ у хотелу, очигледно и ја са њим, сутра мора да се врати, мора на посао, а ја сам знала ако се вратим да сам аутоматски годину дана у ваздуху. И, ја нећу да се вратим. Студентски дом је било у самом центу па смо ту гледали списак, ко је ту директор, тај и тај, ја код њега у канцеларију и: “Извините…” и ја почнем реално да плачем јер нити се вратити нити имам где остати, на улици не могу, а тата мислим да је оседео нагло за тај дан и ту ноћ. Човек је на све начине покушао мене да се отараси а ја сам сконтала: “Видите имате двосед овде, док сте ви на послу ја нећу улазити унутра, када ви одете са посла ја ћу да уђем ту, моје ствари ће бити у ћошку, ја ћу само преспавати, ујутру када дођете ја ћу опет ићи или зовите полицију, ја немам куд”. То је све изгледало много озбиљније, много драстичније, ја то никада нећу заборавити и човек се ваљда у неко доба и сажалио јер је схватио и сву моју одлучност да останем па је позвао једну студентицу, то је био женски дом, Мирсада се звала, није имала 50 килограма све са креветом и онда је замолио њу да ме прими као илегалца, а он је иначе био најстрожији када су илегални боравци у питању, па да ја платим месец дана за обе собу, а за месец дана да нађем стан. Већ су почела и предавања и сад студентска организација Босне и Херцеговине и мене изаберу ту и изаберу ме да будем председник комисије за распоред и доделу студентских домова.