Rođena je u Zvorniku u kom je završila osnovnu i srednju školu, gimnaziju.
Život Nade Obrić obeležen je mnogim događajima. Rođena je u Zvorniku u kom je završila osnovnu i srednju školu, gimnaziju.
– Rođena sam u Zvorniku, tata je radio u opštini u Zvorniku, mama je uglavnom bila domaćica. Imala sam još i brata. Jedna skromna, prosečna porodica, s’ tim što sam ja bila van proseka jer sam se u to vreme intenzivno bavila sportom, a u kulturno umetničkom društvu pevanjem. Bila sam u svim mogućim sekcijama u školama, ali sam bila jedno vrlo čudno dete uvek sa svojim stavom, sa svojim principima – započela je razgovor u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” Nada Obrić, a zatim nastavila:
(Foto: Grand)
– Mislim da mi je tata usadio takav neki stav. Mama je bila valjda kao i sve majke uvek blaža, kod nje se to moglo nešto i prošvercovati, a kod tate ne. Tata je bio jako strog, retko strog i retko zahtevan i retko principijalan čovek i kad kaže nešto ne može to dva puta ne treba pitati jer sigurno ćeš nagrabusiti. Razmišljajući posle o svemu, godinama, bilo je situacija kada se on pokajao što je meni rekao ne za neke stvari ali on je rekao i odustajanja nije bilo. A negde se uvek pravio važan zbog mene jer su ga uključivali u sve moguće organizacije, u razne uprave da bi puštao mene, pa da bih ja davala doprinos tim organizacijama.
Na Nadu je tata bio veoma ponosan sve do četvrtog razreda gimnazije, dok nije počela da se zabavlja sa jednim dečkom.
– Imala sam simpatiju i veliku ljubav u Zvorniku u četvrtom gimnazije, to je bila prva ljubav i do tada je tata bio najponosniji čovek na svetu jer su mnoge devojke dobile batine koje su već odavno počele da se zabavljaju, pa je bilo “kako Nada Miloševa”. E, kada sam ja počela da se zabavljam to je bila naravno trka ko će prvi da mu javi da se ja zabavljam. I, onda sam dobila svoje, grdnju i više od toga, ali svejedno, opet sam ja nastavila. Rekoh da imam neke principe svoje… – kaže iskreno sa osmehom Nada i nastavlja:
– Kada sam otišla u Sarajevo, išli smo autobusom, tata je išao sa mnom. Ja sam ispunjavala sve moguće uslove za studentski dom jer u Sarajevu nisam znala nikoga ni za dobar dan. Ja jesam dolazila kada su bila republička takmičenja za gimnastiku, ali to znate kako je, dovedu vas i vrate, sve je to grupno, kolektivno, ali da sama znala nekoga, da sam imala familiju, nisam i računali smo da sam sigurno dobila dom, ali nisam.
– Kada smo došli, tata će prespavati tu noć u hotelu, očigledno i ja sa njim, sutra mora da se vrati, mora na posao, a ja sam znala ako se vratim da sam automatski godinu dana u vazduhu. I, ja neću da se vratim. Studentski dom je bilo u samom centu pa smo tu gledali spisak, ko je tu direktor, taj i taj, ja kod njega u kancelariju i: “Izvinite…” i ja počnem realno da plačem jer niti se vratiti niti imam gde ostati, na ulici ne mogu, a tata mislim da je osedeo naglo za taj dan i tu noć. Čovek je na sve načine pokušao mene da se otarasi a ja sam skontala: “Vidite imate dvosed ovde, dok ste vi na poslu ja neću ulaziti unutra, kada vi odete sa posla ja ću da uđem tu, moje stvari će biti u ćošku, ja ću samo prespavati, ujutru kada dođete ja ću opet ići ili zovite policiju, ja nemam kud”. To je sve izgledalo mnogo ozbiljnije, mnogo drastičnije, ja to nikada neću zaboraviti i čovek se valjda u neko doba i sažalio jer je shvatio i svu moju odlučnost da ostanem pa je pozvao jednu studenticu, to je bio ženski dom, Mirsada se zvala, nije imala 50 kilograma sve sa krevetom i onda je zamolio nju da me primi kao ilegalca, a on je inače bio najstrožiji kada su ilegalni boravci u pitanju, pa da ja platim mesec dana za obe sobu, a za mesec dana da nađem stan. Već su počela i predavanja i sad studentska organizacija Bosne i Hercegovine i mene izaberu tu i izaberu me da budem predsednik komisije za raspored i dodelu studentskih domova.
Nadin problem je tada bio rešen, a onda se pokazala kao odličan student zbog čega je čak dobijala i novčane nagrade.
– A to je tata uzimao. Mislim, ja nisam ni znala, tek negde pred kraj ja sam iz razgovora nekog čula da ja dobijam neke nagrade kao odličan student. To je tata sa tim sve, on meni daje koliko misli da treba… On je smatrao da je najnormalnije da tako bude – priseća se Nada, a onda je dala jedan primer kako je njen otac razmišljao.
– Evo kada sam snimila prvu ploču 1971. godine čujem sebe na radiju i ja sam tada mislila da sam svet osvojila. Cimerke, docimerke, sve devojke u domu dolaze, ljube me, prave se važne… Ja sam još uvek bila studentkinja i tu ploču uzmem, sednem u autobus, odem u Zvornik da se tati pohvalim, a on uzme tu ploču, pogleda u nju pa moja slika, po pogleda ploču unutra i ovako frljacne na sto i kaže: “Pa ovo je fino za tako kad imaš vremena kad ne znaš šta ćeš sa njim. Vidi ćerko kad doneseš diplomu tad tata pravi slavlje, a ovo može da ti bude hobi”. Tu rečenicu nisam nikada zaboravila i evo sad kad shvatim, uvek sam se bavila sa bar dva posla. To me je pratilo čitav život – zaključila je Nada Obrić.
(Izvor: Blic/Alo)
