Недостојни смо мученика са Глођанског брда

Њихова наивност, вера у противника, нада у поштовање права и конвенција ратовања — одвела их је право у руке непријатеља, који их је мучки, свирепо, монструозно убијао.
Предаја и заробљавање ових људи требало је да буде војни пораз, али не и Христова голгота којом се данас, нажалост, поноси армија БиХ.

Данас сам се осетио постиђено — према тим људима, према њиховим породицама. Јер они не заслужују однос какав имају данас — заборав.

Док сам путовао до те голготе, низали су се бошњачки споменици. На самом прилазу, велики споменик шехидима, све лепо објашњено и описано.

И без обзира на све — ми Срби морамо учити од њих како се поштују жртве и како се чува сећање.

Споменик на Глођанском брду недостојан је тих људи. На њему чак ни не пише од чије су руке страдали.

Не треба вагати жртве, али начин на који је овај злочин извршен издваја ове мученике.
Заслужују споменик, свој дан, цркву и комплекс који ће сведочити о зверству над њима почињеном.

Ово није злочин над припадницима једног народа, него над човеком.

Треба опростити — али никада не заборавити.
Да нам заувек буде подсетник на то докле човек може пасти када изгуби Бога у себи.
Овај дан доживљавам као велику срамоту и немарност свих нас — а посебно оних чији је посао да чувају сећање на ове мученике.

Нису нама криви ни Бошњаци, ни Запад.
Криви смо сами себи.

Свети новомученици зворнички, молите Бога за нас.

Пише: Недељко Босиочић