На Глођанском брду Србе закуцавали за дрвеће

На Глођанском брду код Зворника данас ће бити обиљежена годишњица страдања 126 припадника Шестог батаљона Зворничке нригаде ВРС, Шековачке бригаде и цивила које су 6. новембра 1992. године заробили и на свиреп начин измасакрирали припадници тзв. Армије БиХ које су предводили Насер Орић и Мухамед Чикарић. Преживјели борци ВРС су се повукли у расулу на Шћемлију и Златне Воде.
О муслиманском нападу на Глођанско брдо свједочио је командир чете Перо Лазић: ,,Дана 06.11.1992. године бројне муслиманске оружане снаге извршиле су изненадни напад на наш положај, пробиле се кроз наше линије, зашле нам иза леђа, опколиле нас и напале са свих страна. Положај моје чете налазио се на централном дијелу линије на мјесту званом Глођанско брдо и током борбе и стезања обруча од стране муслимана дио линије на коме се налазила моја чета, био је под најжешћим ударом.“
Падом Глођанског брда, Шести батаљон Зворничке бригаде остаје десеткован.
Након заробљавања бораца ВРС услиједили су стравични начини мучења и иживљавања над њима. Размјере злочина и мучког убијања откривене су тек повратким Глођанског брда под контролу ВРС у фебруару 1993. године. Тада је откривено шест масовних гробница: Глођанско Брдо – двије гробнице, Козјак, Трешњица, Маскалића Поток и Широки Пут одакле су ексхумирани посмртни остаци ради идентификације и сахране, уз надзор патолога проф. др. Зорана Станковића.
Изјаве чланова породица свједоче о нечувеном масакру,ритуланом одсијецању глава и злочиначком иживљавању над заробљеним србским борцима. Радојка Јовановић је на идентификацији препознала мужа:
,, Имао је везане ноге и руке жицом. У предјелу усне дупље било је видно да нема језик, а у предјелу очних шупљина било је такође видно да су му извађена оба ока. На врату је био везан жицом, а цијело тијело је било нагорјело од ватре.“
Радо Тијанић, коме је страдао брат Славко, наводи: ,,Препознао сам тијело брата Славка и видио сам како му је глава била одсјечена. Био је без очију, ушију и носа, као и зуба. Челичном жицом био је везан око врата, а други крај жице био је везан за ноге.“
Исти случај био је и са тијелом Радана Павловића, чији је отац Ђорђо изјавио: ,,На тијелу мог сина недостајала је глава и још других дијелова тијела, што је све указало да је Радану одрубљена глава и да је прије смрти уморен на свиреп начин .“
Гоја Казановић тврди како су ,,заробљене војнике кастрирали, сјекирама им сјекли руке, шаке, ноге, стопала, уши, нос, језик, вадили очи. Живе су их кроз шаке ексерима закивали за дрвеће док су им ноге везивали бодљикавом жицом и као такве их мучили и спаљивали…“
Доказ за ову тврдњу јесу изјаве свједока који су на лицу мјеста видјели стабла у којима је било закуцаних ексера или остатака одјеће, односно људских екстремитета. Тако Дара Урумовић тврди како је ,,видјела три храста на којима има везане жице около њих, а у жици остатака човјечијег тијела и одјеће.“
Своја сазнања о бруталном мучењу српских заробљеника на Глођанском брду изнио је и Мујо Омеровић, бивши припадник тзв. Армије БиХ: ,,Лично нисам посматрао тај злочин који су они вршили над Србима, али сам чуо од саборца да су сјекирама одсијецали главе, да су живе људе закивали за стабла дрвећа, а затим их тако заковане мучили све док не би издахнули.“
За злочин на Глођанском брду још нико није одговарао. Од укупног броја погинулих још се трага за посмртним остацима девет припадника ВРС, Миладина Ложњаковића, Борисава Михајловића, Миладина Недића, Ратка Продановића, Богдана Радовића, Виктора и Алексе Савић, те Ђорђе Стевановића и Милоша Зеленовића.
На Глођанском брду, на мјесту страдања, у неколико наврата је постављана спомен-плоча са натписом: “Овдје је убијено 126 бораца Војске Републике Српске”, али су их, након постављања, сваки пут непозната лица поразбијала, док је на постојећу испаљен један хитац.