Мрак који нас је оголио

Овдје се људи буде с надом, а лијежу с разочарењем. А ова, 2026. година, почела је управо – разочарењем.

Разочарали смо се у институције, у систем, у људе. Али најтеже је признати да смо се, на крају, разочарали и у себе. У сопствену тишину. У спуштене погледе. У страх да кажемо оно што сви живимо.

У данима када је мрак ушао у куће, покушавао сам да будем мост између људи и власти. Стигле су хиљаде порука. Свака је носила исти осјећај – немоћ. Иако сам био у топлом дому, те поруке су ме хладиле више него зима. Нисам могао да ћутим. Нисам ни желио.

Знам да сам у извјештавање унио емоцију. Али у тренутку када знаш да људи купају на селу дијете водом од отопљеног снијега, иду по воду на цистерну, траже остатак свијеће да обасјају своје домове и слушају питање дјетета: „Тата, кад ће доћи струја?“ – професионална дистанца престаје да буде врлина. Остаје само човјек у мени.

И тада се појавила реченица која ме највише погодила:
„Ако може анонимно.“

У тренуцима када је достојанство погажено, а институције заказале, људи се и даље боје да се представе именом. Бунт се доживљава као пријетња, а борба за основна права као грешка.

А бунт не значи да си против некога. Бунт значи да си за своју дјецу. За нормалан живот. За будућност у којој мрак неће бити стање свијести.

Поштеним људима постало је опасно да кажу: „Ово није у реду.“ И то је можда наш највећи пораз.

Ако су страх и ситни интереси јачи од љубави према дјеци и нормалном животу, онда нам је мрак природан – и у кућама и у главама.

Можда ће се ово брзо заборавити. Код нас се несреће брзо смјењују. Али једно не смије бити заборављено:
мрак не побјеђује када нестане струје,
него када људи одлуче да ћуте.

Пише: Недељко Босиочић