Мафија отима државу, политика цркву

Да се не догађа, звучало би као изрека. Али готово да не прође дан, а да се не увјеримо колико је то заправо стварност.

Пред начелником београдске полиције убијају се људи — и то, како медији наводе, криминалци повезани управо са његовим кругом познаника. Човјек се запита: ако је случај толико одјекнуо јер је ријеч о „познатом“ лику, колико тек обичних људи нестане без одговора и без правде?

А онда вијест о разрјешењу епископа Јустина. Стицај околности или казна због тога што је примио студенте у манастир и није јавно дијелио ставове власти?

Занимљиво је да се готово сваки пут када неки епископ уђе у сукоб са структурама моћи, убрзо појаве приче о проневјери новца. И готово никада не дође до судског епилога. Зато се човјек пита — да ли су епископи заиста толико склони малверзацијама или су такве оптужбе постале средство обрачуна унутар система?

Истовремено, све је више велелепних храмова, скупоцјених аутомобила и привилегија, а све мање истинске вјере, морала и народне слоге.

Нажалост, сличне појаве видимо и у Републици Српској. Црква и свештенство уживају велики углед и привилегије, док народ све више тоне у безнађе. Епископи постају пјесници, политички коментатори и људи од утицаја, док обичан човјек покушава да преживи.

Дешава се да понеки свештеник јавно каже шта мисли, често на друштвеним мрежама, али убрзо буде премјештен у неку заборављену и сиромашну парохију — да се „охлади“.

Често се запитам какву би данас голготу пролазио свети владика Николај, човјек који је говорио отворено, праведно и без страха пред моћницима.

Како год, чини се да тешко вријеме долази за српски народ са оваквим владарима и оваквим духовницима.

Пише: Недељко Босиочић