Halid je Bosna, bolan.

Halidov odlazak ujedinio je narode, vere, države i kontinente. Ujedinio je ljude — u pesmi, u ljubavi, u onome što nas čini boljima.
Na trgovima širom regiona, građani su se okupljali, pevali njegove pesme i opraštali se od čoveka čije je srce kucalo za sve.
Društvene mreže gore od snimaka i svedočenja — o Halidu, o njegovoj dobroti, o njegovom osmehu, o čoveku koji je znao da pruži ruku svakome.
Kada bi me neko pitao kakvi su ljudi u Bosni, nikada nisam znao pravi odgovor.
Danas znam — Bosna je Halid.
Halid Bešlić — simbol dobrote, skromnosti, časti i duše naroda koji zna da voli.
Bio je poznat, bogat, moćan — a opet jednostavan, nasmejan, svoj.
Nikada nije zaboravio malog čoveka, jer je i sam bio takav — veliki u srcu, a običan u duši.
Ovo okupljanje naroda po trgovima nije samo oproštaj — to je vapaj za zajedništvom, za normalnošću, za čovekom među ljudima.
Kao da je Halid, i u odlasku, uspeo ono što mnogi nisu za života — da zaustavi podele i podseti nas da smo svi isti kad pevamo iz srca.
Halid će ostati u istoriji kao dobrotvor, čovekoljubac i heroj naroda.
Jer Halid nije bio samo pevač.
Halid je bio čovek.
Voleo je čoveka.
I kao veliki čovek — otišao je među anđele.

Halid, bolan, ti si Bosna.
I nema ti šta čovek reći — osim hvala.

Piše: Nedeljko Bosiočić