Дјеца су резултат нас одраслих – прихватимо одговорност прије него што буде касно!

Дубоко сам увјерена да је другачији, хуманији свијет могуће градити и да је основна полуга тог процеса управо васпитање и образовање.
Умјесто да једни друге оптужују за неуспјех дјетета, родитељи и учитељи требало би да развијају сарадњу засновану на међусобном разумијевању, помагању и поштовању. Јер, и једни и други имају исти циљ – да од дјетета створе човјека.
Прије свега, мислим на едукацију одраслих. Васпитање дјеце један је од основних друштвених задатака породице, а на то обавезују и законски прописи.
Истраживања из 2020. године у Србији показују да је више од двије трећине родитеља било психолошки агресивно према дјетету, док је 45% примијенило физичко кажњавање. Ипак, када се говори о едукацији родитеља, често се наилази на отпор. Највећи број њих вјерује да је најбољи извор знања о родитељству управо искуство њихових родитеља.
Често чујемо реченицу: „Нас су тукли и шта нам фали, добро смо испали.“ Међутим, живимо у свијету препуном насиља и емоционалне боли. Филмска и ТВ индустрија, портали и друштвене мреже свакодневно бомбардују омладину бруталним сликама насиља, крви и злочина. Убијање је постало својеврсни визуелни спорт за широке масе. Ако млади стално живе у окружењу агресије, неминовно је да ће и сами постати агресивни или, у најбољем случају, равнодушни на њу.
Породица је та која омогућава емоционално-социјални развој дјеце, а оно што се у породици не стекне, тешко се може надокнадити у другим институцијама.
Школа је полигон на којем се сусрећу дјеца из различитих породица, са различитим бригама и потребама. Сукоби су зато неминовни. Али школа и наставници, поред родитеља, имају кључну улогу у дјететовом животу – јер школа је мост између породице и друштва.
Као неко ко ради у школи могу рећи да није проблем што се о насиљу говори – било га је и биће. Али изношење тврдњи да у школи нико није разговарао са дјететом жртвом често је претјеривање. Свака школа има Протокол о поступању у случају насиља, а и без тога, дужност свих нас је да заштитимо свако дијете.
Успјех, али и само васпитање, у великој мјери зависе од става родитеља према школи и наставницима.
Друштвени проблеми постају окидачи за породичне проблеме. Неизвјесност, несигурност и страх за егзистенцију преносе се на дјецу, а затим кроз њихова понашања и у школу. Зато дијете жртва мора бити на првом мјесту, али и дијете насилник је дијете које захтијева помоћ.
Родитељи треба да знају да дјеца нису крива, да школа ради колико може и да се сви морамо едуковати како бисмо избјегли грешке које се касније тешко исправљају. Довољно је погледати коментаре на друштвеним мрежама – из сваке реченице избија агресија и насиље – и јасно је зашто су нам дјеца таква.
Позитивна дисциплина, љубав, разумијевање и сарадња родитеља и школе само су неки од кључних темеља бољег друштва.
Инсистирати на комуникацији са родитељима о дисциплиновању дјеце одговорност је сваког стручњака који ради са дјецом и породицама. То није приватна ни лична одлука – то је одлука за јавно здравље.
Славица Мандић
Педагог-психолог,
породични савјетник и психотерапеут системске породичне терапије у едукацији