Данас негирају мртву рибу. Сутра ће негирати мртве људе

Нису само рибе угрожене. Угрожени су и грађани са обје стране Дрине. Без обзира колико ко имао новца или капитала, сви ћемо на крају сносити посљедице ако дозволимо да природа буде жртвована због интереса појединаца.

Риба је имала срећу да угине у једном зарону. Ми умиремо полако – од неправде, безакоња и осјећаја да је нормално ћутати.

Данас не смијеш говорити о политици. Не смијеш указати на криминал. Не смијеш пријавити комшију који загађује околину. Не смијеш критиковати. Не смијеш ни свједочити ономе што видиш.

Када човјек, тражећи мало мира, оде на Дрину и угледа мртву рибу, одједном му се каже да није видио оно што је видио. Да лаже. Да измишља. Да је проблем он, а не оно што плута ријеком.

Постали смо друштво у којем ће будалом испасти онај ко отвори очи, а не онај ко затвара очи пред очигледним.

Када вас свакодневно увјеравају да не вјерујете властитим очима, када се природа уништава због интереса појединаца, а одговорни ћуте или негирају – болест друштва постаје неизбјежна.

Данас је страдала риба у Дрини. Сутра можемо бити ми. Наша дјеца.

Највећа опасност није само загађење. Највећа опасност је тренутак када сви почнемо да прихватамо да је ћутање нормално.

Јер ниједно друштво није пропало зато што није било људи који су видјели проблем. Пропадало је онда када је већина одлучила да ћути. #екологија #дрина #поморрибе

Пише: Недељко Босиочић