Brano Vučetić imao je samo 9 godina kada su njegovu porodičnu kuću napali srebrenički muslimani. U brutalnom masakru vojnika Nasera Orića, ubijeni su mu otac i stariji brat koji je imao 17 godina.
Njega su ranjenog sa 30 gelera u telu ostavili u životu i odveli u logor, gde je trpio svakodnevno nasilje.
Brano Vučetić, je u svojoj bolnoj ispovesti za Novo jutro sa Jovanom Jeremić, ispričao šta je sve rađeno njemu i celom srpskom stanovništvu na području BiH u ratnim godinama.
Ova tragedija u mom životu se desila početkom rata 1992. godine. Imao sam samo 9 godina kada sam izgubio majku koja je bila u poseti mojoj baki koja je bila u selu samo 7 kilometara udaljenom od našeg. U tom kombiju kojim je išla, bilo je 15 civila. Napravljena je zaseda u kojoj su ubili 8 civila, među kojima je bila moja majka. To je bilo 16. septembra 1992. godine -započinje svoju bolnu ispovest Vučetić.
Međutim, ova strašna tragedina nije bila kraj njegove patnje.
Nakon samo tri meseca, 15. decembra iste godine, izgubio sam oca Radovana i brata Milenka, koji je imao samo 17 godina. Ja sam u tom trenutku imao 9 godina i išao sam u osnovnu školu u koju me je brat stalno, čamcem, prebacivao. Vikendom sma posećivao brata i tatu. Oni su nas svakodnevno napadali, pogotov praznicima. U mom selu je bilo pretežno srpsko stanovništvo, a vojnici Nasera Orića su nas opkolili sa svih strana. Moj brat u trenutku kada je ubijen, nije imao ružje, niti je bio legitimna vojna meta -rekao je Vučetić.
Moj brat je shvatio da tog dana se ne dešava klasičan napad kao pre i uspeo je da me prebaci u dvorište susedne kuće.U toj kući su bile moja komšinica sa ćerkom i bebom od 7 meseci i njena majka. Kada su sve pobili u dvorištima, onda su opkolili našu kuću i dozivali nas da se predamo. Kada smo se oglušili u njihovu naredbu, jedan od vojnika je zapretio rečima da će nas Četnike uhvatiti i da će da nas zakolju, zapaliti žive i nabiti na ražanj. Deca su vrištala, a mi smo ušli u jednu prostoriju i spakovali stvari za bebu, nadajući se da ćemo izaći bez ikakvih posledica. Nažalost, jedan od vojnika je bacio bombu na kuću. Ta bomba je eksplodirala, mene i komšinicu Miru Filipović je ranila. Uspeli smo da dođemo do tavana i da pokušamo se sakriti od hordi Nasera Orića koji su hteli da nas ubiju -rekao je Vučetić i dodao:
Kada su mislili da nema nikoga živog u kući, vojnici su se popeli gore i zatekli su nas. Ja nisam mogao da siđem sam, već me je jedan od vojnika sneo i bacio na krevet. Zavezali su nas, a beba i mala Olivera su plakali. Jedan od vojnika je oštrio nož pred nama i govorio kako će prvo zaklatiu decu, pa nas. Jedina sreća u nesreći je, što je jedan od vojnika bio školski drug komšinice Mire, koji je naredio da nas odvežu -rekao je Vučetić.
Brano se priseća koji je horor zatekao kada su izašli iz kuće i kada je video svog brata.
Video sam svoga brata koji je bio naslonjen na ogradu i to mi je bilo jako teško. Krenuo sam ka njemu, ali me je jedan vojnik bacio preko ramena. Stavili su nas u jednu kuću, gde smo sačekali mrak kako bi nas prebacili negd edrugo -rekao je Vučetić.
Vučetić je otkrio da je nakon svega poslat u zarobljeništvo u kome je proveo više od 50 dana uz svakodnevno mučenje.
Bilo je malo hrane i vode, tukli su nas svaki dan, a nismo dobijali medicinsku pomoć. Sećam se da sma jednog dana video i Nasera Orića, za koga sam posle saznao da je glavni komandant.
