Алумина: Јово Обрадовић – човек који је уградио руке и срце у занат

СУСРЕТ НА РАДНОМ МЈЕСТУ: ЈОВО ОБРАДОВИЋ – ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ УГРАДИО РУКЕ И СРЦЕ У ЗАНАТ

У свијету све брже производње и аутоматизације, гдје дигиталне технологије преузимају многе послове, и даље постоје људи који свој посао раде с таквом прецизношћу, страшћу и достојанством да подсјећају на то да је рука човјека незамјењива. Јово Обрадовић је један од њих.
У машинској радионици компаније „Нова Алумина“ у Зворнику, међу алатима који су за многе само хладно жељезо, Јово сваком покрету даје душу. Његов универзални струг, који користи већ десет година, није само алат — то је партнер, пријатељ, дио свакодневице.
„То је једна од најбољих и најквалитетнијих машина за послове које ми овдје радимо. Ако га пазиш, одржаваш, може да траје и четрдесет година“, каже он с поносом, док показује држач алата и стезну главу – дијелове које више познаје него властити длан.
Његов занатски пут почео је давне 1984. године у Инђији, у тадашњем приватном сектору, одмах по завршетку школовања за металостругара у Каракају. Од тада, прошао је кроз различите фирме, али је остао вјеран једном позиву.
Током четири деценије рада, није било комада метала који није научио да „слуша“. Сваки навој, чаура, вратило или осовина у његовим рукама добија тачност до стотог дијела милиметра.
„Металостругар је умјетник“, истиче. „То није само посао. То је прецизност, разум, стрпљење. Није то само физички рад, то је занат који тражи памет.“
Јово није само врсни мајстор – он је и учитељ. Генерације младих пролазиле су кроз радионицу поред њега. Не инсистира на ауторитету, не глуми строгоћу.
„Најбоље се преноси знање кроз другарски однос. Да ме разумије, да ми вјерује. Кад је атмосфера добра, учи се с лакоћом“, прича Обрадовић.
Данас му је посебно драг један млади колега – Игор Стевановић, који је код њега на обуци.
„Завршио је школу, дошао прије непуна два мјесеца, али ја га већ сад могу оставити да сам ради. Он ће бити добар мајстор, ја то видим.“
За Јовом стоји мноштво израђених дијелова, али још важније – људи. Људи који су уз њега научили занат, али и како се понаша прави радник.
„Много је младих било код мене. Неки су отишли – неки јер нису препознали себе, неки јер су нашли бољи посао. Али било је добрих. Има и данас“, прича овај врсни мајстор за стругом.
Каже, дуго је занат био потцијењен.
„Бјежало се од машина, сви су хтјели да буду економисти, адвокати. А сад се све више дјеце враћа занату. Вуковци уписују стругаре и браваре. Ваљда су схватили да није срамота радити рукама – напротив“, истиче Обрадовић.
И заиста, вријеме је показало да су занатлије људи знања, прецизности и одговорности.
„Занат се мора знати цијенити. Требају и директори и инжењери, али и мајстори. Не може фирма без мајсторских руку“, говори нам погледом упереним у радни струг.
Јово је рођен и живи у Ђевању. Породичан човјек, отац два сина и једне кћерке, дјед петоро унучади, везан за земљу и домаћинство. Његова дјеца су породични људи, запослени, вриједни.
„Син вози камион, млађи је полицајац, кћерка је у Новом Саду. Али сви знају шта значи рад.“
Након посла, не иде у град, већ на имање.
„Имам стоке. Радим, али мени је то и одмор. Кад радиш код куће, са својима, то те испуњава.“
За разлику од многих који сањају бијег из села, Јово каже:
„Никад не бих мијењао своје село. Ни за шта на свијету. Ливада, шума, мир – то нема цијену. Разумијем младе, морају ићи због аутобуса, школа, али викендима се враћају. И кад помажу родитељима – помажу себи,“ говори Обрадовић.
Радни дан у фабрици траје од 7 до 15 часова, са паузом за доручак. Радионица не мирује – посао се не чека, већ га има у редовима.
„Кад завршиш један налог, пословођа донесе нови. Сваки комад има цртеж, уз њега иде и технологија. Ми то погледамо, читамо, али понекад и радимо по свом осјећају – ипак, зна се циљ, зна се шта мора да се добије.“
Јово све разумије. Зна гдје иде који рез, који навој, који пречник. Зна кад се требаш држати нацрта, а кад ти руке већ саме знају шта треба.
„Ми претварамо папир у стварност.“
И баш тако, са више од 40 година радног стажа, Јово је мајстор металостругар, али и много више од тога — он је чувар знања, ментор младима и симбол једног занатског достојанства које полако поново добија своје мјесто у друштву.
На крају поручује:
„Презадовољан сам. Имам породицу, посао, село, унучиће. У септембру пуним 60 година живота. Идем у пензију, али иза мене остаје много тога. И људи, и дијелова, и знања.“