Зворник: Отворен лов на Србе!

Зворник: Свакодневно сведочимо прогону и хапшењу Срба широм Републике Српске од стране СИПА-е и суда БиХ. Грађане Зворника највише погађа хапшење наших комшија, јер смо сведоци тих догађања.

Јуче је окупаторска чизма поновно газила по Зворнику и одвела у казамате наше борце, очеве, браћу и добре комшије уз одобрење МУП-а Републике Српске.

Градом влада страх јер се шапуће како постоји дуг списак Срба којима се спрема хапшење, а власт у Српској својим ћутањем одобрава и не пружа заштиту.

Борачка – то је фиктивно удружење које служи власти и реагује на њихову наредбу. Колико се залажу за своје саборце, најбоље показује чињеница да пас луталица има месечно 100КМ за смештај у пансиону, а колико има демобилисани борац Војске Републике Српске?

Прво се залажем за то да сваки појединац који је правио ратне злочине одговара, али да ли су потребна спектакуларна хапшења и одвођење људи у Сарајево да би се узела изјава? Да дођу инспектори у Зворник, сви би самовољно дошли и дали изјаве, без да им препадате породице и играте се Рамба.

Све чешће се позивају и доктори који су лечили војнике на разна саслушања; очекују се и погроми ратних кувара ако се овако настави.

Тридесет година након рата, осумњичени су стари и сенилни људи. Какве су то изјаве и какав је квалитет суђења, могу само мислити. Од хапшења, одузимања докумената, сталних одлазака у Сарајево, овим људима је пресуђено. Званична пресуда за њих ништа не значи.

Комплетан ток оставља траг на њима, велика доза стреса и неизвесности од њих праве старце с суморним лицем и нарушеним здрављем. Још кад се узме у обзир да подршку државе, због које их данас прогањају, немају, њима не треба гора пресуда.

Али, кад су нашег председника позвали, сви су Срби из СНСД-а скочили, од портира до директора. Позивали су раднике, сви су морали у халу, да једногласно кажемо: “Не дамо те, Миле србине!”.

Постављам питање Градском одбору СНСД-а у Зворнику: Да ли ћемо сад устати? Да ли ћемо на Мемићима поставити границу? Да ли ћемо спречити лов Срба у Зворнику или ћемо им помоћи да их згрну?

Да ли је један Миле важнији од хиљаду српских бораца које чека казамат?

Да ли је Република Српска уопште држава? Да ли има своје границе? Да ли чува своје борце или је приватни ентитет окупљен око пар породица, који се само користи националним називом “Српска” да би сачувао свој капитал.

Питања је много, одговор је један: херој у рату, мета у миру!

Пише: Ненад Босиочић