Зворнички архитекта показао да хуманост не тражи публику

Пре неколико дана, на ходнику зворничке болнице, срео сам Тању Продановић – жену која се бори с опаком болешћу, а која је својом ведрином и снагом ујединила целу регију. На моје питање како је, одговорила је са осмехом:
„Добро, ја сам увијек добро.“

У наставку разговора, тихо и искрено, рекла ми је нешто што нисам могао да прећутим:

„Новица Мотика ми је лично донирао 10.000 КМ. Питала сам га жели ли да се јавно захвалим, рекао је – не треба, онај ко треба да види, видео је.“
Ово је чин који заслужује да се зна – не ради хвале, него ради наде. Да нас подсети да међу нама још постоје људи који помажу тихо, али снажно. Знамо да је Мотика и раније помагао – често без икакве помпе – и то је оно што даје тежину сваком његовом гесту.

Јер, како често чујемо – “има и других који могу, али не помогну”.

Хвала, господине Мотика. Ви сте светла тачка у времену таме.
И Тања, твој осмех је победа.

✍️ Пише: Недељко Босиочић