Вучемо се по дну

Стоп насиљу у школама

Вучемо се по дну

Како смо васпитаче, учитеље и професоре довели у ситуацију да се више не боје само за егзистенцију, већ за голи живот. Професорка је преживела озбиљну трауму. Њан улазак у одељење више никада неће бити исти. Остаје јој тужба против изгредника, ако се одлучи, о сопственом трошку, наравно и остајемо јој ми

Ово није прича о зарадама у школама које су испод републичког просека и ту ће и остати, али има блиско везе са тим.
Ово није прича ни о томе да младих, амбициозних људи у просвети скоро да и нема, не долазе, а ако се преваре и дођу, беже, али има везе са тим.

Ово чак није прича о сусрету са министром Ружићем у понедељак, 21. новембра, када је рекао да: „нема драматичног повећања насиља у школама”. Објаснио је да нам је баш добро, а његова помоћница нас упутила да на мејл пошаљемо предлоге за измене процедура у вези са насиљем.

Ово је прича о томе како смо васпитаче, учитеље, професоре довели у ситуацију да се више не боје само за егзистенцију, већ за голи живот.
Трстеник, 9. новембра, ове године, шести час, један је наставници измакао столицу, друга двојица снимала и директно преносила на друштвеним мрежама. Сви присутни ђаци су се хистерично смејали! Онда су та три сокола која су успешно, ничим изазвани, насрнули на једну жену, омиљену професорку и колегиницу, послали њеном сину снимак са поруком: „Види шта ти радимо са мајком!”

Један даровити појединац из народа је написао: „Држава је просветарима ставила омчу. Ученици само извлаче столицу!” Напали су насред часа њу, једну од нас, а на том месту могао је бити било ко од сто хиљада наставника у Србији. И то све док је покушавала да делинквенте нечему научи. На поду смо – нокаутирани, сви ми који радимо у просвети, али и цело друштво.

Уместо да се покају, да родитељи дођу и као људи (ако су људи) питају да ли је колегиница повређена, како се осећа, да клече и моле за опроштај, један од њих је поручио да се његовом детету ништа неће десити. „Пих просвето, срамото на земљи, какво ви искључење из школе помињете”, или нешто сочније рекао је тата баја и додао: „Ја ћу све то да испеглам!” У таквој земљи, сестре и браћо, живимо!
Ова морална громада, вероватно ће уцењивати, претити, застрашивати, а не би му било први пут. Сазнајемо да је исти савесни родитељ прошли пут кад се дете заиграло, а нека друга наставница га искључила са часа, дошао са адвокатом. Неће њему нека тамо да дете избацује напоље! Адвокат је правним зачкољицама бесомучно малтретирао запослене и наравно, победио! Сви су били посрамљени и понижени, осим малолетног младунчета. Њаму је татица показао како треба са професорима. И тако је дете отишло даље и учествовало у насртају на здравље и живот. Није размишљао да је нападнута нечија мајка, која је могла бити и његова; нечија сестра, која је могла бити и његова; нечија комшиница и рођака, која је могла бити и његова. Учио је по моделу и питај бога шта гледа код куће. Следећи пут ће возити бесни аутомобил 250 на сат и покосити некога на пешачком прелазу, што да не, може му се! Наравно, локални моћник (малопре поменути), близак је врху странке и познат органима гоњења, редовно пију пиће и лепо се друже.

🖋 Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије

www.нин.цо.рс