Велика, а наша Даница Дана Грујичић

Често чујемо приче о нашим сународницима који су стекли славу у иностранству, изградили име, али су често изгубили контакт с домовином.

Понекад то буде намерно, а понекад последица обавеза, стреса, убрзаног темпа живота и других фактора који нас удаље од наших суграђана, тешко приметивши наша писма и позиве. Волимо рећи да живимо кроз своју децу, али ретки настављају живот кроз своја дела и заслуге, чиме постају вечни.

Једна од највећих која се издвојила по тим мерилима је професорка Даница Дана Грујичић, чије корене везујемо за Републику Српску и регију Бирач. Жена која је посветила свој живот неурохирургији, препородила Онколошки институт, стала на чело здравственог система Србије – да је представим једном речју, рекао бих, национално благо.

Занимљиво је да новац за њу нема значаја. Сведочио сам исказима захвалних пацијената и њихових породица који су желели да је награде након успешних операција. Докторка је то категорички одбила; најупорнији су могли да донирају Онколошком институту, купивши нешто што је потребно за рад установе и тако је подржали. Увек је стављала интересе пацијената испред личних интереса.

Мој сусрет с величином др Грујичић догодио се пре неколико месеци када сам открио здравствене проблеме у области неурохирургије. Било ми је неопходно мишљење неурохирурга, а све је постало још комплексније. Нервоза, страх, неизвесност – све ме је одједном обузело. Сви су понављали једно: “Најбоље да то Даница погледа.” Знао сам да је то најбоље, али где пронаћи Даницу, с обзиром да је сада министар здравља с много обавеза? Сетио сам се др Горана Бјековића, нашег ортопеда, који је одржао пријатељски однос с њом у срећним данима кад је посећивала болницу у Зворнику и један је од ретких доктора, можда и једини у Републици Српској који је с њом заједно оперисао, и то баш у болници у Зворнику.

Брзо сам упао у ортопедску амбуланту, прескочивши пуну чекаоницу, затекавши га уморног, окруженог пацијентима, гипсом на све стране, снимцима, уморним погледима, гужвом… “Докторе, помагај!” Он је прекинуо све, сликао моје извештаје и послао их др Грујичић. “Јавићу ти кад ми одговори, не брини.”.

Колеге су биле скептичне: “Ма дај, не буди смешан. Ко си ти да она теби одговори, да се бави тобом поред својих обавеза? Она је сад у политици, готово је то.” Међутим, докторка их је брзо демантовала, прегледала налазе и предложила следеће кораке у дијагностици.

Након свих додатних прегледа, упоредила је све и у рекордном року одговорила. Министар здравља са милион обавеза током дана морао је сести, узети лаптоп, пронаћи ме међу хиљадама маилова, отворити сличице, гледати, упоредити са претходним и много тога урадити како би разумела о чему се ради и дала конкретне предлоге.

Нисам битан њој ја као Шоне, наравно. Она је само показала колико је велика и професионална према пацијентима, колико има емпатије за људе са ове стране Дрине. Доктор Горан Бјековић оставио је леп утисак на њу, а она то не заборавља. Увек му се јавља, а он не злоупотребљава то познанство. Бјека на прву сав строг, галами, имаш осећај појешће те кад се наљути, али кад је стани-пани, увек је први стао за колегу.

Морам поменути још једног тихог и скромног стручњака, који ћути и ради у правом смислу те речи. Вредност његовог рада схватите кад одете на УКС РС и кажете да вас је послао др Бојан Вељковић, неуролог из Зворника. Сва врата вам буду отворена, схватите да се он за све своје пацијенте залаже, а нигде не прича о томе и не хвали се.

Знам да има много пропуста у раду зворничке болнице, али кад одете у веће градове, центре, схватите да сте једино овде човек с именом и презименом, и да вам се приступа као човеку, док сте свуда другде само број.

На овом путу схватио сам да немам више право да колутам очима кад ми баба на ходнику приђе са десет упутница и пита ме где требам, јер кад може професорка Даница Дана Грујичић, можемо и ми!

Пише: Недељко Босиочић Шоне