Često čujemo priče o našim sunarodnicima koji su stekli slavu u inostranstvu, izgradili ime, ali su često izgubili kontakt s domovinom.
Ponekad to bude namerno, a ponekad posledica obaveza, stresa, ubrzanog tempa života i drugih faktora koji nas udalje od naših sugrađana, teško primetivši naša pisma i pozive. Volimo reći da živimo kroz svoju decu, ali retki nastavljaju život kroz svoja dela i zasluge, čime postaju večni.
Jedna od najvećih koja se izdvojila po tim merilima je profesorka Danica Dana Grujičić, čije korene vezujemo za Republiku Srpsku i regiju Birač. Žena koja je posvetila svoj život neurohirurgiji, preporodila Onkološki institut, stala na čelo zdravstvenog sistema Srbije – da je predstavim jednom rečju, rekao bih, nacionalno blago.
Zanimljivo je da novac za nju nema značaja. Svedočio sam iskazima zahvalnih pacijenata i njihovih porodica koji su želeli da je nagrade nakon uspešnih operacija. Doktorka je to kategorički odbila; najuporniji su mogli da doniraju Onkološkom institutu, kupivši nešto što je potrebno za rad ustanove i tako je podržali. Uvek je stavljala interese pacijenata ispred ličnih interesa.
Moj susret s veličinom dr Grujičić dogodio se pre nekoliko meseci kada sam otkrio zdravstvene probleme u oblasti neurohirurgije. Bilo mi je neophodno mišljenje neurohirurga, a sve je postalo još kompleksnije. Nervoza, strah, neizvesnost – sve me je odjednom obuzelo. Svi su ponavljali jedno: “Najbolje da to Danica pogleda.” Znao sam da je to najbolje, ali gde pronaći Danicu, s obzirom da je sada ministar zdravlja s mnogo obaveza? Setio sam se dr Gorana Bjekovića, našeg ortopeda, koji je održao prijateljski odnos s njom u srećnim danima kad je posećivala bolnicu u Zvorniku i jedan je od retkih doktora, možda i jedini u Republici Srpskoj koji je s njom zajedno operisao, i to baš u bolnici u Zvorniku.
Brzo sam upao u ortopedsku ambulantu, preskočivši punu čekaonicu, zatekavši ga umornog, okruženog pacijentima, gipsom na sve strane, snimcima, umornim pogledima, gužvom… “Doktore, pomagaj!” On je prekinuo sve, slikao moje izveštaje i poslao ih dr Grujičić. “Javiću ti kad mi odgovori, ne brini.”.
Kolege su bile skeptične: “Ma daj, ne budi smešan. Ko si ti da ona tebi odgovori, da se bavi tobom pored svojih obaveza? Ona je sad u politici, gotovo je to.” Međutim, doktorka ih je brzo demantovala, pregledala nalaze i predložila sledeće korake u dijagnostici.
Nakon svih dodatnih pregleda, uporedila je sve i u rekordnom roku odgovorila. Ministar zdravlja sa milion obaveza tokom dana morao je sesti, uzeti laptop, pronaći me među hiljadama mailova, otvoriti sličice, gledati, uporediti sa prethodnim i mnogo toga uraditi kako bi razumela o čemu se radi i dala konkretne predloge.
Nisam bitan njoj ja kao Šone, naravno. Ona je samo pokazala koliko je velika i profesionalna prema pacijentima, koliko ima empatije za ljude sa ove strane Drine. Doktor Goran Bjeković ostavio je lep utisak na nju, a ona to ne zaboravlja. Uvek mu se javlja, a on ne zloupotrebljava to poznanstvo. Bjeka na prvu sav strog, galami, imaš osećaj poješće te kad se naljuti, ali kad je stani-pani, uvek je prvi stao za kolegu.
Moram pomenuti još jednog tihog i skromnog stručnjaka, koji ćuti i radi u pravom smislu te reči. Vrednost njegovog rada shvatite kad odete na UKS RS i kažete da vas je poslao dr Bojan Veljković, neurolog iz Zvornika. Sva vrata vam budu otvorena, shvatite da se on za sve svoje pacijente zalaže, a nigde ne priča o tome i ne hvali se.
Znam da ima mnogo propusta u radu zvorničke bolnice, ali kad odete u veće gradove, centre, shvatite da ste jedino ovde čovek s imenom i prezimenom, i da vam se pristupa kao čoveku, dok ste svuda drugde samo broj.
Na ovom putu shvatio sam da nemam više pravo da kolutam očima kad mi baba na hodniku priđe sa deset uputnica i pita me gde trebam, jer kad može profesorka Danica Dana Grujičić, možemo i mi!
Piše: Nedeljko Bosiočić Šone
