Углед се не купује!

Жале се “властодршци” да данас нема поштовања, нико никог не поштује, брзо се заборавља кад неком помогнеш и слично.

Просечан један директор или политичар дошао је до функције захваљујући политичком “ректалном” алпинизму свог надређеног страначког шефа. Образовање је стечено у инстант приватним установама које ни запослени не знају изговорити, како би тобоже изгледао факултет озбиљније.

Манири? Шта је то, па да, то је оно кад негде дођеш, да се знаш понашати, да радиш ствари по бонтону, да људима око тебе буде пријатно. Кад једеш у ресторану да не удробиш хљеб у чорбу, а конобара дозиваш “Еј, мали” дај да потпишем!”

Понекад неку књигу да прочиташ, не да цитирисас “Јањуша” из задруге него Ниче-а, Достојевског, Шекспира и друге, да покажеш да си још нешто читао осим “Пере Квржице и његове дружине”.

Покушајте да се сетите својих предратних професора, секретара, учитеља, полицајаца. Како су то били одмерени људи, поносни, образовани, водили рачуна о свакој изговореној речи, поступку, трудили се годинама да се изграђују и увек су имали углед, људи су их поштовали, јер су сами себе поштовали.

У малим местима је то видљиво, на водећим функцијама су лоши ђаци које средина зна, од њих се очекивало да буду на мјешалици, али захваљујући рату и лошој политици они стигли до директора, до станова, кућа, службених аутомобила, љубавница и свега другог, само углед немају.

Народ је с њима добар, али чим се окрену, предмет су исмијавања. Понекад знају бити и емотивни, кад неког запосле а он им окрене леђа. Али није ни народ више глуп, зна да га не запошљаваш у своје, него у државно. Колико год ти помагао и чинио, углед не можеш добити и поштовање, јер нема темеља, све је климаво и питање дана кад ће пасти.

Покушајте да се запитате да ли има особа коју данас можете срести у свом граду да пред њом направите наклон и скинете шешир?

Недељко Босиочић