Само политичка бука

Што је Хрватска добила заоштравањем реторике и отказивањем сусрета? Што је Србија добила оптужбама, подизањем тензија и спомињањем Јасеновца? Одговор је неугодно једноставан – ништа. Нема видљивог добитка за грађане, нема стварног помака, постоји само политичка бука. С друге стране, користи за актере су јасније.

Постоји нешто готово рутинско у регионалним препуцавањима каквима поново свједочимо између Милановића и Вучића. Хрватски предсједник Зоран Милановић отказао је суммит Брдо-Бријуни уз образложење да нема увјета за долазак Александра Вучића, а Вучић му је узвратио оптужбама и убацио у причу и Јасеновац. На површини – озбиљан дипломатски спор, а у стварности – прилично прозирна политичка рачуница.

Питање које се намеће само од себе гласи: који је то конкретан јавни интерес овдје обрањен. Што је Хрватска добила заоштравањем реторике и отказивањем сусрета? Што је Србија добила оптужбама, подизањем тензија и спомињањем Јасеновца? Одговор је неугодно једноставан – ништа. Нема видљивог добитка за грађане, нема стварног помака, постоји само политичка бука. С друге стране, користи за актере су јасније. Милановић већ дуго гради политички простор кроз конфликт. У недостатку извршне моћи, конфликт постаје начин да остане у средишту пажње. Да нема конфликта, умро би од досаде међу хладним зидовима Пантовчака. Оваква ситуација му савршено одговара – јасна порука, дојам одлучности. Колико је ту стварне политике, а колико перформанса, није тешко наслутити. Код Вучића је рачуница још конкретнија. Локални избори, притисци и потреба за мобилизацијом траже једноставну причу. Вањски противник ту долази као наручен. Хрватска у тој причи није циљ него средство – начин да се појача осјећај угрозе и учврсти подршка. Реторика расте, а с њом и политичка корист. Јасеновац је опет изронио, опет пред изборе.

Проблем је што се таква игра води мимо стварних тема. Србија има довољно својих проблема које није потребно посебно набрајати да би били видљиви. Хрватска такођер није изолирана од шире кризе која се осјећа у Еуропи. У таквом контексту, очекивало би се нешто друго – фокус на конкретне ствари које утјечу на живот људи. Умјесто тога, добивамо још једну рунду познатог сценарија. Циници ће рећи да су ове битне, животне ствари, а онда ће сутра плакати јер им је инфлација појела плаћу или мировину.

Можда је најточније рећи да ово није сукоб држава, него представа двојице политичара који добро разумију како функционира публика. Један учвршћује слику одлучног предсједника, други потврђује улогу заштитника од вањских притисака. У оба случаја, корист је њихова, не јавна.

Но прича не завршава на њима. Овакав модел политике опстаје јер има публику која га прихваћа. У Хрватској ће велики дио људи без задршке стати уз Милановића јер „нетко мора рећи доста“. У Србији ће дио бирача поновно заокружити Вучића јер „брани државу“. Тај однос политичара и бирача затвара круг из којег се тешко излази.

Зато се можда и не треба превише љутити. Нема ту велике дубине, ни скривене стратегије. Ради се о моделу који функционира јер је једноставан и провјерен. С временом, таква политика престане бити избор и постане навика.

На крају остаје само једно питање – не што раде Милановић и Вучић, него зашто то и даље пролази. Док год постоји спремност да се стварни проблеми замијене оваквим сукобима, овакве епизоде неће нестати. А оно што је доиста важно остат ће негдје по страни, чекајући неку озбиљнију политику која упорно измиче.

&нбсп;

&нбсп;

&нбсп;

&нбсп;

Извор: п-портал.нет

&нбсп;