Родитељи се “отимају” за васпитаче, учитељице и наставнике у Зворнику

Скоро тако седим са једним професором, који је часно и поштено своју пензију зарадио у неким бољим временима, и разговарамо о проблему које наше друштво уништава, а то је корупција.

Он ми покушава објаснити проблем нашег друштва кроз призму Зворника, и тако креће прича:

– Да ли знаш да у свакој установи има неки васпитач, учитељ, наставник који се издваја као бољи од других, посебан. Наводно, његови ученици боље се покажу касније у гимназији  или слично. Ја сам био присутан кад се утицајни зворнички људи боре да своју децу управо код таквих убаце, како би њихова деца била супериорнија у односу на другу илити како би се њихова деца дружила са децом њихових пријатеља и наследила своје родитеље у будућности, управљајући друштвено-политичким животом у Зворнику.

Е сад, замислите ви колики се притисак врши на тог директора и управу да се њихови хирови испуне, а после и на ту учитељицу или разредну наставницу.

Покушавао сам да кажем појединцима које сам учио, да тиме само праве медвеђу услугу свом детету, да му краду његову срећу и пут које оно има. Човек треба два пута да се весели – кад се роди здрав и кад пронађе смисао свог постојања. Ако ви будете ишли испред свог детета, користећи свој политички положај и моћ да му креирате будућност какву ви мислите да је добра за њега, оно никад неће пронаћи свој смисао и живеће Ваш живот а не свој.

Кад оде од куће у далеки Београд, Нови Сад или инсостранство, тамо неће бити вас да идете испред њега и да све завршавате, биће препуштено мачу судбине, па како прође, а многи нису добро прошли, па сте ликовали по зворничким кафанама: “Види оног како је пропао, а отац му био газда велики!”.

То је проблем. Од малих ногу учимо децу корупцији и сређивању, ради виших циљева.

Посебно је погубно кад се каже: ” Ја бих за своје дете убио, све мора да има!”, па онда хајде да се поубијамо, јер не могу сви све да имају, нек заслуже и зараде, а не да отимате од туђе деце да Ваша имају.

Ето, зато ова земља не може напред, моје је прошло, а Вама нек је драги Бог у помоћи.