ПСИХОЛОГ ИВАН КУЧ: “ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У МАНИРУ БАНДЕ”

“Ко се мача лати од мача ће и погинути”

Осјећај сигурности доминантна је потреба људи који живе у несигурним и корумпираним друштвеним системима. Да би се осјећали сигурније придружују се политичким партијама у нади да ће тако обезбиједити сигурност материјалну, емоционалну и социјалну.

Људи се плаше социјалне изолације, која у оваквим системима подразумијева и професионалну блокираност за запослење и напредовање у струци.

Дубља анализа механизма дјеловања оваквих политичких организација у психологији се може препознати у оквирима “банди” а по социјалном и емоционалном нивоу зрелости већине њених чланова највише подсјећа на адолосцентни степен зрелости. Неки се уз притисак овим “бандама” придруже одмах а неки након насиља које су доживјели од чланова исте те “банде” а у нади да ће радећи за њих то прекинути.

Као и у бандама на челу политичких организација у корумпираним системима се обично налази “делинквент” кога група перципира као најопаснијег и најспособнијег а њега обично карактеришу психопатске црте личности и потреба за контролом и моћи уз високо развијену способност манипулативности. Своју репутацију снаге и моћи штите осветом у чему су им инструменти чланови банде-организације, користећи насилне механизме кажњавања непослушности.

Многи чланови ће се у неком тренутку осјећати добро, бити прихваћени јер припадају “банди” и неће се осјећати запостављено и невољено као што је то било током њиховог одрастања или изолације прије укључивања. Добиће одређену моћ, положај, функције, наклоност вође али и свијест да су њихове могућности ограничене и зависне од вође и степена послушности њему. Вођа их је за себе обично везао траумом и та релација није нормална и обично се завршава болно јер им они сво вријеме “трују” емоције.

Овако манипулисани и када осјете штетност у исто вријеме осјећају и кривицу да оду од злостављача, што је такође последица трауме и пријетећих синдрома, као што су Штокхолмски синдром. Сада их јако нарушена способност просуђивања доводи у питање да ли је вођа добар или лош, гдје многи никада и не схвате да је цијела динамика тог односа била илузија и да им је “појела” душу.

Код нас су на жалост овакви механизми за борбу против оваквих банди логично и очекивано компромитовани. Такође механизмом компромитације гуши се нада у могућност ослобађања постављањем на друштвене значајне функције управо оних појединаца који су последњи који би се ту смјели наћи али их је за ту функцију првенствено делегирала подобност “банди”.

Најуспјешнији начин борбе против “банди” јесте покушај давања алтернативе људима да им се не прикључе и пружање сигурног уточишта у здравим организацијама, који првенствено морају водити рачуна да им “убачени” чланови не руше организацију и наду ширећи неповјерење, клеветајући и манипулишући другим механизмима страха и насиља.

Само укључивањем и масовношћу здравих и морално зрелих чланова, којих је већина у сваком друштву, “банда” бива приморана на распад и повлачење, што је свакако неминовност а проблем су вријеме и жртве.

Пише: Психолог Иван Куч

&нбсп;