План је да нам се заувијек искључе тастатуре

Народна скупштина Републике Српске, једног од два ентитета у Босни и Херцеговини, усвојила је крајем марта Нацрт закона о измјенама и допунама Кривичног закона РС-а, којим увреда и клевета постају кривично дјело. Сада усвојени нацрт закона иде у јавну расправу прије него се о њему још једном очитује владајућа већина у Републици Српској. Поред овог закона, исти дан Влада Републике Српске усвојила је и у скупштинску процедуру упутила Нацрт закона о посебном регистру и јавности рада непрофитних организација којим се настоји онемогућити дјеловање невладиних организација.

Ако је судити по коментарима на друштвеним мрежама, велики број људи у Босни и Херцеговини подржава најављену криминализацију клевете. Веселе се нечему што виде као завођење реда међу медије и новинаре. Јер свакога ко не мисли, говори и пише оно што ми мислимо, говоримо и пишемо, треба преваспитати. Па да мисле, говоре и пишу исто што и ми. Зар не?

Босна и Херцеговина (и не само она!) има велики проблем са медијима. Тачније, са једним дијелом медија, који припада сивој зони јер се не зна ко стоји иза њих, ко и зашто објављује одређене вијести, коме да пошаљете деманти или позив на суд. Већином се појављују у изборним годинама или у периодима већих тензија у друштву. Освану изненада, практично преко ноћи, па врло храбро и отворено стављају на стуб срама конкретне особе, са њиховим фотографијама, именима и недјелима које су починили. Или се само тако чини већином неукој јавности, која вјерује у све што прочита?

Занимљиво је да институције Републике Српске нису одлучиле да се обрачунају са овим медијима јер да јесу, предлагале би закон о транспарентности власништва над медијима. Умјесто тога, предлажу да се клевета и увреда убудуће тумаче као кривично дјело, са казнама до 120.000 КМ. Не можете да казните медиј који није регистрован нити се зна која особа га води, па измјене Кривичног законика не погађају проблематичне медије. Али, они и нису мета домаћих институција и политичара. Мета су они који извјештавају о њиховом криминалу, а ове измјене могу да буду одличан начин да им заувијек искључе тастатуре. А и зашто би кажњавали те прве, кад тиме кажњавају себе, зар не? Плус, нови законски прописи би медије спријечили да пишу о породицама функционера, преко којих они често покушавају да прикрију траг украденог новца. Зато су одлучили да све у вези својих породица прогласе приватношћу, без обзира што је она финансирана јавним новцем.

Ова битка је унапријед изгубљена, али један дио медија не одустаје. Не желе да се предају без борбе и без јасне поруке да не пристају на нова правила. Знају да, што већу буку праве, то ће прије доћи на ред за санкционисање, али не маре за то. За то вријеме, реакције међународних организација су врло благе. Изражавања незадовољства и пријетећи статуси на Твитеру. Не знамо шта се дешава у позадини, потеже ли се можда неко ванредно дипломатско оружје? Чисто сумњамо. На крају крајева, ми смо их бирали. Неколико пута. Ми смо им дали моћ и легитимитет. Ми смо ти који не покрећу протесте, срећни све док се не пуца.

Само немојте касније да буде како нисте знали шта допуштате. Нису медији једина мета. Јесу прва, али након нас, доћи ће и до ваше куће. Само што тад неће бити нас да о томе извијестимо. Није ово никаква пријетња да ћемо вас оставити на цједилу већ реална прогноза. Не усвајају се измјене закона како би се регулисао јавни простор већ да би се непослушни медији угасили или укротили. Ако вам није јасно како ће се то урадити, размислите само о начину на који се кривични поступци воде. Ако неко (а било ко има право да то уради), поднесе пријаву против неког медија, те наведе да је клеветао, правосуђе може да заплијени сву опрему из редакције, као и све документе, како би се спровела истрага. Значи, сви рачунари, фото-апарати, камере, диктафони, роковници … Цијела редакција може да се опустоши, у само једном дану да остане без онога што је стицала годинама. Знајући колико дуго поступци трају у Босни и Херцеговини, те да се овдје позива на суд и десет година након извршеног дјела, то практично значи да медиј остаје без средстава за рад. Скоро нико у Босни и Херцеговини нема тај луксуз да изнова опреми редакцију и несметано настави са радом послије тога. Наравно, уколико се током истраге утврди да је медиј невин, опрема се враћа. Али шта са штетом која је већ настала и радом који је био обустављен у међувремену, које може да траје и неколико година?

Новчане и затворске казне нису најгоре што може да се деси. Већ управо вишегодишње мрцварење и малтретирање људи по полицијским станицама, тужилаштвима и судовима. И шта вам онда на крају значи ослобађајућа пресуда, кад је у вама убијена свака жеља да се бавите својим послом?

Извор лупига.цом