Отровни менталитет малог града

Блажени су они који никада не схвате
Трагедију малог града
Толико срођени са њим, да не знају за боље

Али када осетите нешто од света, доживите много шта, даљине, дубине
И вратите се
Видите исти онај зачарани круг из кога многи нису никад изашли
Видите пораз, који други представљају победом
Не знајући за боље

И отровни менталитет који свима над главом вијори
Не пуштајући другога да живи, воли и постоји

Све се прати, а мало шта прашта
Где су гробља најчешћа места окупљања
И добар си тек када те нема

Некоме је тешко да живи негде зато што не зна никога
Код мене је обрнуто, тешко ми је да живим
Зато што их све знам

Да их не знам, било би ми лакше

Зато путујем, а мало остајем
Да би ми се задржала у сећању лица
Од којих нисам доживео неко веће зло

Најтеже је живети у градовима где је све узалудно
И где се никада ништа не мења
Осим илузије да ће да се промени

Неће

Уверио сам се у то хиљаду пута

Тамо где влада полиција, попови и лопови
Где једва да се чује неки искрен глас

Нема заноса

Осим још код деце

Коју још нису убили у појам, али хоће
Само се малобројни извуку

Замислите како је мени

Који сам навикао да радујем људе
Изводим поезију
Живим слободу

Коме тамо то треба

Одмах си луд
Одмах ти нешто фали

Зато сам за многе невидљив
Само дођем и брзо прођем
Не очекујући ништа

Пре сам им се доказивао, објашњавао нешто
Јављао свима

Дуго већ више не

Имам свој свет

Коме сам потребан, наћиће ме
А не да свима идем на ноге

Више не

Напокон сам одрастао

Напокон сам се доказао

Пре свега себи

&нбсп;

Стефан Симић