Недостојни дочекасмо Достојног

Скоро нам је у госте долазио Његова светост патријарх Српски господин Порфирије, што се не дешава баш често, како кажу једном у сто година.

Долазак је требао бити схваћен као велика благодат за наш град и црквену заједницу, јер поред патријарха, ту су окупило мноштво свештенства, монаштва и вјерног народа, који су сатима уздизали молитву своју господу, за спас, здравље и благостање Зворника и Зворничана.

Али, нажалост, сва помпезна најава, организација, гламур, сјај, све оно што је супротно чему нас наша вјера учи преовладавало је тог дана, у односу на скрушеног патријарха, христовог лика, мршавог тијела и мудрог, продорног погледа, на који нико није могао остати равнодушан.

Да бисер се тешко види у блату најбоље се показало тог дана. Патријарх је од свог доласка био окружен политичарима, обезбеђењем, привредницима, локалним тајкунима и другим, најмање је било честитог обичног народа. Пљуштале су по друштвеним мрежама фотографије разних ликова са патријархом из хотела Видиковац, гдје је био смјештен, јер тобоже то је неки престиж, нису горе могли сви ући и сликати се.

Силно обезбеђење, крупни момци у црним одјелима, опасних погледа, снажних чељусти, који су више подсећали на животиње него на људе, бранили су политичаре и остале од народа, што је остављало дојам да чувају патријарха, правили су ружну слику и стицао се утисак као да је дошао сицилијански Дон а не поглавар цркве, скрушени монах.

Све ово горе наведено је изиритирало народ, руку на срце, преамбициозна очекивања и прича о неким хиљадама људи да ће доћи и уклањање возила, застој саобраћаја, направило је револт код грађана.

Нажалост, много је негативних коментара било тог дана, прича се настављала данима послије, али узрок народног незадовољства лежи у томе да се годинама уназад одликују разни политичари и бизнисмени који нису популарни у народу и стављају у први план на свим прославама, што одбија народ и изазива коментаре.

Свештеници обично оправдавају то да су ктитори, донатори, да помажу у градњи храмова, али да ли нам требају грациозни храмови без људи, да ли храм чине зидине или вјерници, благодат.

Што би народ рекао, не дају своје, дају државне паре. Част изузетцима. Али морамо схватити и наше свештенике, ипак су то људи као и ми.

Лично осјећам да све велике догађаје погрешно доживимо и не уживамо у њима. Сви смо некако критички гледали и саблажњавали се, али не треба мрзети грешника, него грех, и какви год да смо, свештеници нас примају близу себе, јер кад је Исус могао разбојника на Крсту повести са собом, морају и они политичаре, криминалце и све друге.

Почнимо од себе, кад будемо ми бољи имаћемо боље и попове и политичаре.

Текст је субјективног карактера, могућност лоше процјене мишљења већине постоји.

Пише: Недељко Босиочић