Само је Додик јавно подржавао студенте? Хајде сада да га поспемо пепелом, јер када га нисмо могли побиједити због сопствене похлепе, покушајмо да га уништимо преко Србије!

Мјесецима су се појединци из опозиције утркивали у додворавању напредњацима, хвалили се подршком Александра Вучића и причали како је Додик пуштен низ воду.

Према информацијама до којих смо дошли, на дан избора поједини опозициони представници из Зворника позивани су на разговоре на којима им је, наводно, речено да ће напредњаци подржати Бранка Бланушу.

Опозиција је, баш као и власт, слала аутобусе на скупове. Многи су гледали како да се додворе Вучићу, представљајући се као његови савезници и увјеравајући јавност да ће управо он одлучивати о новој Влади Републике Српске.

А шта је са онима који нису жељели да играју ту игру?

Појединци на локалу, попут Младена Радовића и Илића, који су путем „Објективно“ подржавали студенте и нису жељели да учествују у таквој политичкој калкулацији, нашли су се на мети осуда унутар сопствених партијских редова.

Јавно и без калкулација, када су због тога могли сносити политичке посљедице, студенте су подржали Небојша Вукановић и његови људи, као и Љубиша Петровић.

Остали су углавном ћутали или то радили далеко од очију јавности.

Додик макар свој став не крије. А ви? Умјесто да понудите сопствени политички програм и увјерите грађане да заслужујете њихово повјерење, тражите неког новог Шмита који би ријешио проблем умјесто вас.

Ту се види и разлика између студената и дијела опозиције у Србији и политичара у Српској. Студенти су били спремни да жртвују много зарад правде. Појединци из наше опозиције, међутим, дјелују као да не желе да жртвују ништа, а желе власт и моћ.

Народ не тражи политичаре који ће се приклонити свакоме ко је тренутно јачи. Тражи људе који ће имати храбрости да стану иза својих ставова и када то није политички исплативо.

Можда је управо зато дио опозиције изгубио повјерење грађана. Не зато што није довољно нападао власт, већ зато што грађани више не вјерују да се иза тих напада крије искрена жеља за промјенама.

Пише: Недељко Босиочић