Зворник – Да ли је приватизовано Богојављење у Зворнику?

Кроз историју, српски народ је очувао свој идентитет захваљујући обичајима, а црква је била та која нас је окупљала, учила слози и љубави једних према другима. Међутим, последње Богојављенско погружавање у Зворнику оставља горак утисак, јер уместо масовног окупљања и јединства око Часног крста, сведочили смо приватном догађају поред Дрине – само за одабране.

Да ли је ово празник свих нас?
Јавност није била благовремено обавештена о догађају – нигде није објављен званичан позив. Чак смо се нудили да промовишемо манифестацију и омасовимо је, али смо наишли на зид ћутања. На крају, велики број грађана је сазнао за догађај тек на литургији, када је свештеник Милош Зекановић позвао вернике у литију заједно са свештеницима из Челопека.

Постављају се бројна питања:

Да ли је удружење грађана “Српски штит” регистровано код надлежног суда, и ако јесте, да ли његов статут омогућава организацију оваквих догађаја?
Да ли су учесници прошли лекарске прегледе и потписали изјаве о добровољном учешћу, како налажу основни безбедносни стандарди?
Зашто на догађају није било специјализованих спасилаца и ронилаца, судећи према доступним фотографијама?
Све ово указује на озбиљне пропусте. Да ли смо извукли поуку из несрећног случаја када је Беуц страдао у Дрини, или из ситуације када су нас због “роњења са прслуцима” исмевали широм света?

Поређење са Малим Зворником
У суседном Малом Зворнику, пливање за Часни крст организовано је месец дана раније и најављено путем медија, што показује како се традиција може очувати на прави начин. Зашто то није био случај у Зворнику?

Познајем Бојана Лукића и Александра Којића, људе који су годинама покушавали да организују ову манифестацију. Њихова идеја је племенита, али стиче се утисак да је одређена група искористила празник и њих за самопромоцију и од заједничког празника свих нас направила приватни.

Где је одговорност цркве?
Велики пропуст је и на страни свештенства, које олако даје подршку без озбиљне организације која би укључила све вернике. Често чујемо изговор да “нема благослова Епископа”, али поставља се питање – зашто се тај благослов не тражи? Ако може бити благослова појединим свештеницима за приватне бизнисе, џипове, викендице и станове, зашто не и за овако важан догађај?

Закључак
Овако организовано Богојављење нас удаљава једне од других и од саме цркве. Ако се наставимо понашати овако, ризикујемо да изгубимо оно што нас као народ чини посебним – свој идентитет, обичаје и веру.

Све похвале свим учесницима за одважност и посвећеност које су показали, али нека празник буде празник свих нас, а не привилегија малог броја “одабраних.”

Пише: Раб Божји Недељко