Kroz istoriju, srpski narod je očuvao svoj identitet zahvaljujući običajima, a crkva je bila ta koja nas je okupljala, učila slozi i ljubavi jednih prema drugima. Međutim, poslednje Bogojavljensko pogružavanje u Zvorniku ostavlja gorak utisak, jer umesto masovnog okupljanja i jedinstva oko Časnog krsta, svedočili smo privatnom događaju pored Drine – samo za odabrane.
Da li je ovo praznik svih nas?
Javnost nije bila blagovremeno obaveštena o događaju – nigde nije objavljen zvaničan poziv. Čak smo se nudili da promovišemo manifestaciju i omasovimo je, ali smo naišli na zid ćutanja. Na kraju, veliki broj građana je saznao za događaj tek na liturgiji, kada je sveštenik Miloš Zekanović pozvao vernike u litiju zajedno sa sveštenicima iz Čelopeka.
Postavljaju se brojna pitanja:
Da li je udruženje građana “Srpski štit” registrovano kod nadležnog suda, i ako jeste, da li njegov statut omogućava organizaciju ovakvih događaja?
Da li su učesnici prošli lekarske preglede i potpisali izjave o dobrovoljnom učešću, kako nalažu osnovni bezbednosni standardi?
Zašto na događaju nije bilo specijalizovanih spasilaca i ronilaca, sudeći prema dostupnim fotografijama?
Sve ovo ukazuje na ozbiljne propuste. Da li smo izvukli pouku iz nesrećnog slučaja kada je Beuc stradao u Drini, ili iz situacije kada su nas zbog “ronjenja sa prslucima” ismevali širom sveta?
Poređenje sa Malim Zvornikom
U susednom Malom Zvorniku, plivanje za Časni krst organizovano je mesec dana ranije i najavljeno putem medija, što pokazuje kako se tradicija može očuvati na pravi način. Zašto to nije bio slučaj u Zvorniku?
Poznajem Bojana Lukića i Aleksandra Kojića, ljude koji su godinama pokušavali da organizuju ovu manifestaciju. Njihova ideja je plemenita, ali stiče se utisak da je određena grupa iskoristila praznik i njih za samopromociju i od zajedničkog praznika svih nas napravila privatni.
Gde je odgovornost crkve?
Veliki propust je i na strani sveštenstva, koje olako daje podršku bez ozbiljne organizacije koja bi uključila sve vernike. Često čujemo izgovor da “nema blagoslova Episkopa”, ali postavlja se pitanje – zašto se taj blagoslov ne traži? Ako može biti blagoslova pojedinim sveštenicima za privatne biznise, džipove, vikendice i stanove, zašto ne i za ovako važan događaj?
Zaključak
Ovako organizovano Bogojavljenje nas udaljava jedne od drugih i od same crkve. Ako se nastavimo ponašati ovako, rizikujemo da izgubimo ono što nas kao narod čini posebnim – svoj identitet, običaje i veru.
Sve pohvale svim učesnicima za odvažnost i posvećenost koje su pokazali, ali neka praznik bude praznik svih nas, a ne privilegija malog broja “odabranih.”
Piše: Rab Božji Nedeljko
