Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog apostola i jevanđelista Marka ‒ Markovdan. Ovo je česta slava kod pravoslavnih hrišćana, u crkvenom kalendaru obeležena podebljanim slovom. Nazivala se i „naročitim praznikom Beograda”, budući da je slava stare crkve Svetog Marka na Paliluli, kao i nove crkve.
Sveto Evanđelje
Sveti Marko je bio poreklom Jevrejin, učenik Svetog apostola Petra i njegov ljubljeni sin u Duhu Svetom. Uvršten je u lik svetih Sedamdeset apostola Hristovih. Najpre je pratio Svetog Petra, koji ga je postavio za episkopa. Kad je sa njim bio u Rimu, napisao je Sveto Evanđelje, jer su ga hrišćani u Rimu molili da im napiše ono što je sa Svetim Petrom pričao o Hristu. Kada ga je napisao, prvo ga je pokazao upravo Svetom Petru, koji je potvrdio da je istinito i preporučio svima da čitaju.
Sveti Petar je Svetog Marka poslao u Akvileju, pa u Egipat. Tako je u Aleksandriji bio prvi propovednik Evanđelja i prvi episkop.
Crkva u Vukuli i proganjanje svetitelja
Kako se iz dana u dan uvećavao broj vernika, ubrzo su i starešine grada čule o nekom čoveku koji huli na njihove bogove i zabranjuje da im se prinosi žrtva. Besni, tražili su da ga uhvate i ubiju. Saznavši, Sveti Marko je postavio za episkopa Aniana i tri prezvitera Maleona, Savina i Kerdona, sedam đakona i drugih jedanaest klirika da služe Crkvi. Potom je otišao u Pentapolj, gde je proveo dve godine nastavljajući svoje delo. Kada se vratio u Aleksandriju, video je da se bratija umnožila i da su i crkvu sagradili u mestu Vukula.
Kad su starešine saznale za njegov povratak i čudesa, opet su počeli da ga traže i besne što ne mogu da ga uhvate.
Nastade praznik Uskrs
Na sajtu SPC stoji:
‒ Uto nastade presvetli praznik Uskrs, dan Hristova Vaskrsenja, dvadeset četvrtog aprila. U isti dan pade i nečestivi praznik neznabožačkog poganog boga Serapisa. Na Uskrs sveti Marko služaše u crkvi božanstvenu službu. Ogromna rulja neznabožaca napade iznenada na crkvu, uhvatiše svetitelja, vezaše ga čvrsto oko vrata, i počeše vući po kaldrmi vičući: Povucimo ovog vola u obor! A sveti Marko blagadaraše Hrista Boga govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste što si me udostojio da stradam za ime Tvoje! – A vučen bi svetitelj po zemlji punoj oštrog kamenja, i iz izranavljenog tela njegovog lijaše se krv celim putem.
Kad pade veče, neznabožni idolopoklonici vrgoše u tamnicu svetog apostola, dok se dogovore kojom smrću da ga umore. A u ponoći, dok vrata behu zaključana i stražari spavahu pred njima, nastade veliki zemljotres, jer Anđeo Gospodnji, sišavši s neba, kosnu se apostola govoreći: Slugo Božji Marko, vrhovni među svetima u Egiptu, eto upisano je ime tvoje u knjizi života na nebesima, i uvršćen si među svete apostole, i spomen tvoj na zemlji neće se zaboraviti nikada, i ti ćeš likovati s Višnjim Silama, Arhangeli će primiti na nebu duh tvoj, a mošti tvoje biće sačuvane na zemlji.
Videvši ovo viđenje, sveti Marko pruži k nebu ruke svoje govoreći: Blagodarim Ti, Gospode moj Isuse Hriste, što me nisi ostavio nego si me uvrstio među svetitelje Svoje. Molim Ti se, Gospode, primi u miru dušu moju, i ne liši me blagodati Tvoje! – Kada on to izgovori, Gospod Isus Hristos dođe k njemu u onom obličju u kom je bio sa učenicima svojim pre Krsta i pogrebenja, i reče mu: Mir tebi, Marko, evanđeliste moj!
– Sveti Marko mu odgovori: Mir i Tebi, Gospode moj Isuse Hriste! – I otide Gospod od njega.
Sutradan dođoše k tamnici mnoštvo građana, izvukoše svetitelja iz tamnice, ponovo ga konopcem vezaše za vrat, i opet ga vukoše po ulicama sa istom vikom: Povucimo vola u obor!
A sveti Marko vučen, blagodareći Boga i moleći se, reče: U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! – I rekavši to, predade duh svoj Bogu. A rulja poganih neznabožaca, želeći da spali telo svetiteljevo, naloži oganj. na mestu koje potom bi nazvano:Anđelsko.
Svete mošti
Tada se spustio mrkli mrak, poče strašna grmljavina, veliki zemljotres, a kiša sa gradom je padala do uveče. Narod je pobegao iz straha i ostavio svetiteljevo telo. Kiša je ugasila oganj, a zemljotres srušio zgrade i pobio mnoge. Bezbožnici su mislili da je to njihov bog Serapis.
Pobožni hrišćani spremili su telo za ukop i odneli ga na mesto gde su se molili, pa su ga sahranili na istočnoj strani u kamenoj grobnici. Za njih ništa nije bilo časnije i skupocenije od tih svetih moštiju.
(politika.rs)