Дан свјесности о аутизму: Аутистична метафора

Ни слутила нисам да ћемо се срести на овој планети. Да је у питању друга планета, могла бих и замислити. Чим сам га видјела, знала сам.

Ако је вјеровати људима када кажу да постоји болна тачка, он би био мој болни низ интерпункцијских знакова.

Уочила сам да људи користе метафоре па сам нашла све оне које бих ја повезала с њим. Друкчије не могу. Он је моја Ахилова пета, само је Ахила неко гађао, а мене нико и не примјећује, бар не толико да би ме гађао. Ја сам саму ваљда себе погодила оног дана када сам поглед дуже задржала на њему. Када смо код стријела, има је и Амор. Погодила ме Аморова стријела и ја се као изненада заљубила. Ништа мене није погодило. Није ништа споља утицало да се у њега заљубим. Одлучила сам сама ја. Никад ми се то дотад није десило, па сам осмишљавала план како да га упознам. Изоштрила сам сва чула и скупљала море података. Тако се бар каже – море података. Само ја нисам пливала у том мору него сам га истраживала и плашила се у исто вријеме. Ако нас аутистичне повезују са знаком слагалице, онда је он био моја слагалица. У црвени тефтер сам уносила дневно велики број чињеница да се коцкице сложе. Тако људи кажу – кажу да слажу коцкице када неког или нешто упознају. Овај мој није био ни коцка ни коцкица. Био је пирамида са бескрајним бројем блокова, које је неко слагао вијековима да на крају онако изгледа. Био је и остао за мене древна тајна. По јутру се дан познаје, кажу људи величајући јутро. Ја и даље свако јутро и након толико година изучавам његову појаву у мом животу. Спајам информације из различитих кластера информација. Занимљиво ми је.

Нисам у муци што се овога тиче, па самим тим нисам ни јунакиња која се по муци познаје. Ја сам само заљубљена жена. Свиђају ми се метафоре које људи користе. Ја сам почела да смишљам своје. Почела сам да их дијелим с њим јер сам мислила да мушкарци воле метафоре. Свака је моја била искрена и љупка. Свиђало ми се како се смијао на њих, на моје метафоре, као да су наша заједничка својина. Живот пише романе, кажу људи када хоће нешто велико да објасне. Ја сам мислила да ћу добити љубавни роман. Добила сам живот без њега. Нисам успјела да га задржим. Очито нисам смислила најбољу метафору, клин се клином избија, кажу људи када се тјеше са другом особом јер оне праве нема. Ја знам ко сам. Кроз лавиринт година чувала сам га у себи, иако он није никакав клин. Он је неокаљана бијела ружа забодена у моју таму, у моју чежњу за њим. У моје срце. Из њега се не излази.

Чим сам га видјела, знала сам.

Маштам да одем у свијет метафора и да нађем ону праву: ону која ће да га учини свеприсутним у мом животу. Биће то метафора коју ће да воли и која ће га вјечно држати уз мене.

Епилог

Особе с аутизмом имају потешкоће у разумијевању говора који обилује стилским фигурама. Њихово разумијевање ироније, метафора и сарказма условљено је низом фактора: од индивидуалних карактеристика, подршке заједнице до обиљежја социјалне средине.

Метафоре које приказују обичне ствари на један необичан и поетичан начин збуњују особе са аутизмом, које увијек теже дословном преводу оног што чују. Међутим, уз рад и труд могуће је да временом развију вјештине разумијевања пренесеног значења, уколико им се дају јасни примјери и контекст.  (Едина Хелдић Смаилагић)