Да ли данас славите Дан заљубљених или Светог Трифуна?

Два светитеља, заштитници вина и љубави, сваког 14. фебруара подигну прашину по разним основима.

Католичка енциклопедија помиње чак тројицу светитеља под именом Валентин, од којих су двојица живјела и мученички умрла у другој половини 3. вијека нове ере, док се о трећем не зна готово ништа осим да је (можда?) страдао у Африци.

Ниједног од њих није могуће довести у било какву везу са заљубљенима.

Свети Валентин

Године 496. папа Геласису прогласио је 14. фебруар даном Светог Валентина, светитеља заштитника љубавника и верених парова.

Тад је за потребе црквеног култа створена легенда о свештенику Валентину који је, мимо забране римског императора Клаудија ИИ да се војници жене, тајно обављао обред вјенчања заљубљених солдата и њихових драгана. Историјски је немогуће утврдити његово постојање.

Празник Светог Валентина установљен је као култ којим је требало надјачати религиозни пагански ритуал Луперкалија – највећи празник плодности у античком Риму.

Најстарија сачувана Валентинска карта (љубавна порука у стиховима или књижевно исказан љубавни занос) јесте она коју је 1415. исписао својој супрузи Шарл, војвода од Орлена, сједећи заточен у лондонском Тауеру након чувене битке код Аженкура.

Мода валентинских честитки довела је до њихове серијске производње током 19. вијека. Естер Хауленд из Ворчестера (Масачусетс, САД) досјетила се средином 19. вијека да за оне мање писмене или ликовно надарене осмисли неколико врста штампаних честитки за Дан заљубљених и, наравно згрнула богатство. Њен пример су слиједили мудри цвјећари, произвођачи бомбоњера, шампањца и, наравно, јувелири.

Има много градова у свијету који себе проглашавају центром прославе Дана заљубљених.

Међу њима једино Квебек у Канади има званичну дозволу да на одлазећој пошти ударе јединствени печат у облику срца као сертификат да су само они Престоница љубави.

Свети Трифун

Свети Трифун никада није имао никакве везе са заљубљенима, али зато нема ни најмање сумње у његов историјски идентитет, светитељску дјелатност и локације његових моштију.

Један њихов дио се још од 10. вијека налази у Катедрали у Котору, која је посвећена овом светитељу.

Гушчар Трифун, исцјелитељ животиња, живио је средином 3. вијека нове ере у селу Кампасади у Фригији, данас Лампсакон код Хелеспонта у Турској. Овај златокоси младић својеврсни је претеча савременој ветерини.

Поједина житија имају романтични додатак о томе како је Трифун наводно исцијелио злим дусима запосједнуту Гордијану, кћер римског императора Гордијана. Прича није историјски утемељена.

Трифун је страдао за вријеме цара Децијана, око 250. године. Послије ужасних мучења погубљен је мачем у малоазијском граду Никеји.

Свети Трифун се испрва прослављао 10. новембра по обреду Римокатоличке цркве, да би се затим у обје цркве почео прослављати 14. фебруара, гдје је добио атрибуте заштитника ратара и виноградара.

Свети Трифун је, као заштитник виноградарства и вина у средњем веку, био неупоредиво значајнији светитељ од многих других у његовом рангу. Наиме, у овим временима вино, много блаже него ово данашње, било је важније пиће од воде, коју су многи избегавали јер је често била загађена, особито у градским средиштима.

Опште је вјеровање да на дан Светог Трифуна снегови почињу да се топе и да са буђењем природе почињу да се буде и страсти. Отуда обичај у појединим дијеловима Србије да се 14. фебруара раде љубавна врачања и гатања, пише Жена Блиц.