Браћа Стефан и Саво Стојановић фудбалски заљубљеници из Роћевића

Једна занимљива фудбалска прича долази нам из Роћевића. Прича о спортској породици, браћи Стефану и Сави Стојановић, великим заљубљеницима у фудбал.

Браћа Стојановић од својим малих ногу завољели су фудбал, одлазећи на фудбалске утакмице, како би гледали свог оца, односно ујака, како трче за лоптом. Из тога, је превазишла та велика љубав за лоптом, и зато се са правом може рећи да је фудбал најљепша игра на свијету.

Стефан и Саво своје прве фудбалске кораке направили су у Јединству, а ево како је почела њихова фудбалска прича.

– Фудбал као спорт сам заволео још као јако мали, на шта су највише утицали отац и ујак који су такође играли фудбал, тако да су стално мене и брата водили на утакмице. Први фудбалски дрес, ја и брат добили смо од ујака који је велики навијач Црвене звезде, тако да је желео да и ми кренемо његовим стопама, на шта се највише противио наш отац који је био велики навијач Партизана. Прве фудбалске кораке ја и брат правимо још јако рано, брат са шест, а ја са осам година, када смо се уписали у школу фудбала “Јединсто” у Роћевићу, гдје смо прошли и пионирске и кадетске селекције код тренера Бране Радића од кога смо много научили и свакако један велики респект имамо према том човјеку. Свакако бих истакао и истакнутог спортског радника Милета Писића, човјека који много воли фудбал и који је увијек у том клубу био да нам помогне, шта год је требало. Јуниорску селекцију сам прошао у зворницкој Дрини. Један прелијеп период, много добрих утакмица у јуниорској Премијер лиги БиХ, гдје смо обишли доста градова, играли доста добрих утакмица и стекли доста другара и једно велико искуство. Послије овог искуства враћам се у матични клуб, гдје заједно са братом прелазимо у први тим Јединства – почиње причу Стефан.

Након Јединства, браћа Стојановић заиграли су за Пецку, за клуб гдје је њихов отац био један од оснивача, а уједно и фудбалер. Иако је њихов први, матични клуб Јединство, Пецка се са правом може сматрати њиховом првом кућом, гдје су као малишани гледали прве утакмице Пецке.

– Послије двије године у првом тиму, прелазимо у Пецку гдје је играло доста наших другара, пријатеља и рођака, а где је и наш отац био један од оснивача тог клуба. Пошто сам увијек био голман, у Пецкој сам се опробао и  на позицији штопера, гдје сам на тој позицији одиграо веома велики број утакмица, а понекад сам облачио голмански дрес. Послије двије године играња у Пецкој на позив браће Ђуриц, Мирослава и Маринка, које смо знали од прије и који су одлични људи, ја и Стефан одлучили смо да пређемо у Локањ и поново се окушамо у вишем рангу. Заиста се нисмо покајали, упознали смо много добрих, прије свега људи, а затим и спортиста. Било би непоштено према другима, било кога издвојити, али један заиста породичан клуб који би препоручио било коме ко жели да дође – у причу улази млађи брат Саво.

Стефан је голман и први чувар мреже Локања, док је Саво нападач, игра на позицији крила. Саву је задесио пех, повредио се и није имао прилику да помогне у својим могућностима, јер је током јесењег дијела одиграо само пет утакмица.

– Прошла полусезона била је за мене индивидуално добра, мада то увијек може боље и трудим се да стално све више и више напредујем, али за клуб и не баш, што морамо поправити у другој полусезони. Саво је због повреде пропустио доста утакмица, али ће бити спреман за прољеће да више помогне нашој екипи. За сада сам јако срећан у Локању, иако је било неких других понуда, чак и неке са вишег ранга такмичења, одлучио сам заједно са братом остати и помоћи и клуби, а и другарима и пријатељима које смо стекли у том клубу. За крај бих поручио дјеци која воле спорт, а посебно фудбал, да се сваког дана све више труде и напорно раде у томе што воле, јер напоран рад, поред квалитета производи и карактер, човек који напорно ради никада неће бити спреман лако да се преда. То је једна прелијепа игра, у којој це проћи доста лијепих ствари, која ће пробудити у њима доста емоција, гдје ће научити да не мора увијек да побједи бољи, али да се то све у фубалу, као и у животу увијек врати, некада на много љепши нацин – додао је на крају старији Стефан.