ИЗБОР УРЕДНИКА
БОШКО И АДМИРА – ЉУБАВ КОЈА ЈЕ НАЏИВЈЕЛА ВРИЈЕМЕ, НАЦИЈЕ И ПОДЈЕЛЕ
Бошко и Адмира, 18. маја 1993. нису могли да избегну снајпер на Врбања мосту
А и судбину
Док су заједно покушали да потрче у слободу…
Прво је погођен Бошко, па онда Адмира
Могла је да бежи, могла је да покуша да се извуче
Остала је са њим, до краја, уз њега
И та слика је отишла у свет, и у вечност, као и они
Седам дана су их оставили да леже на бетону
Као порука, као опомена
Да ако неко покуша исто, проћиће као они…
Најпотреснија слика једне љубави
Која је заувек спојила две зараћене стране, и доказала да се може заједно
Једино се не може против идиота
Који би све убили
Који би на све пуцали, па и на љубав
Најлепшу могућу, коју, пре тога, ништа није могло да растави
Гледам слике једне Адмире из Сарајева
Рођене негде пред крај рата, деведесетих
И пролази ми мислима девојка по којој је добила име
Адмира, Адмира и Бошко, Адмира Исмић и Бошко Бркић
Стара прича која поново треба да се исприча
Не због оних који је знају него због оних који је не знају
И који уместо разлога за љубав, траже нове разлоге за мржњу
Бошко и Адмира су погинули усред рата у Сарајеву
Он није хтео да остави њу, она ње хтела да остави њега
Отишли су заједно у вечност
А читав свет је пренео слику како леже заједно, загрљени
Седам дана дугих седам живота
Пркосећи рату, мржњи, поделама
Болу који је тих дана надирао на све стране
Само болесник је могао да пуца у њих двоје
Док су прелазили мост маштајући о слободи
Желећи да побегну од свега
Далеко, што даље одатле
Прво су пуцали у Бошка, затим у њу
Прошло је двадесет и више година
Од када је изрешетана љубав између две вере
Две нације
Које су савршено могле заједно
И ко је победио
Љубав, наравно
Као што увек победи, из ината, из пркоса, поноса
Њихови родитељи су и даље у контакту, Бошкова мајка
И Адмирини родитељи
Који су изгубили оно најлепше што су имали
Своју децу
Али не и успомену на њих двоје, заједно
Сећам се када ми се другарица жалила
Како се заљубила у муслимана а њени се бунили
Као да је то нешто много страшно
Није ни знала за Адмирину причу
Сећам се када ми се друг жалио
Како се заљубио у муслиманку а његови се бунили
Као да је то нешто, такође, много страшно
А није ни знао Бошкову причу
Увек сам за љубав и за спајање разлика
Када их добро упознаш
Схватиш да и не постоје
Недостају свету нови Бошко и нова Адмира
Не да страдају
Него да славе љубав
И да докажу свима да се може заједно
Све прође, поделе, свађе, глупости
Али љубав остаје
Као и слика њих двоје
Младих, лепих, заједно
Како пркосе злим временима
И одолевају забораву
Бивша држава је посејала многе љубави
Многе мешовите бракове и мјешовите бракове
Камо среће да је остало тако
Да се слободно волимо
Без обзира на веру, нацију
Дубоко свесни да љубав нема границе
Пролазе ми често мислима Бошко и Адмира
Нешто су млађи од мојих родитеља
Ко зна где би данас били
Колико би имали деце
Да ли би живели у Србији, Босни
Или би отишли негде далеко, где су уосталом и кренули
Да их неки проклетник није зауставио
На путу у слободу
Шта рећи некој новој деци
Која слободно пролазе тим сарајевским мостом
Мостом љубави
Осим да живе и уживају у слободи
Дубоко захвални на свему што им је дато
У нади да се судбина Бошка и Адмире никада не понови
Али да се понови љубав којој поделе не могу ништа
Љубав која има само једну страну
А то је њихова страна
Заједничка
Коју су сами створили
Коментари 0
Подијелите своје мишљење – читамо све коментаре.