Stop nasilju u školama
Vučemo se po dnu
Кako smo vaspitače, učitelje i profesore doveli u situaciju da se više ne boje samo za egzistenciju, već za goli život. Profesorka je preživela ozbiljnu traumu. Njan ulazak u odeljenje više nikada neće biti isti. Ostaje joj tužba protiv izgrednika, ako se odluči, o sopstvenom trošku, naravno i ostajemo joj mi
Ovo nije priča o zaradama u školama koje su ispod republičkog proseka i tu će i ostati, ali ima blisko veze sa tim.
Ovo nije priča ni o tome da mladih, ambicioznih ljudi u prosveti skoro da i nema, ne dolaze, a ako se prevare i dođu, beže, ali ima veze sa tim.
Ovo čak nije priča o susretu sa ministrom Ružićem u ponedeljak, 21. novembra, kada je rekao da: „nema dramatičnog povećanja nasilja u školama”. Objasnio je da nam je baš dobro, a njegova pomoćnica nas uputila da na mejl pošaljemo predloge za izmene procedura u vezi sa nasiljem.
Ovo je priča o tome kako smo vaspitače, učitelje, profesore doveli u situaciju da se više ne boje samo za egzistenciju, već za goli život.
Trstenik, 9. novembra, ove godine, šesti čas, jedan je nastavnici izmakao stolicu, druga dvojica snimala i direktno prenosila na društvenim mrežama. Svi prisutni đaci su se histerično smejali! Onda su ta tri sokola koja su uspešno, ničim izazvani, nasrnuli na jednu ženu, omiljenu profesorku i koleginicu, poslali njenom sinu snimak sa porukom: „Vidi šta ti radimo sa majkom!”
Jedan daroviti pojedinac iz naroda je napisao: „Država je prosvetarima stavila omču. Učenici samo izvlače stolicu!” Napali su nasred časa nju, jednu od nas, a na tom mestu mogao je biti bilo ko od sto hiljada nastavnika u Srbiji. I to sve dok je pokušavala da delinkvente nečemu nauči. Na podu smo – nokautirani, svi mi koji radimo u prosveti, ali i celo društvo.
Umesto da se pokaju, da roditelji dođu i kao ljudi (ako su ljudi) pitaju da li je koleginica povređena, kako se oseća, da kleče i mole za oproštaj, jedan od njih je poručio da se njegovom detetu ništa neće desiti. „Pih prosveto, sramoto na zemlji, kakvo vi isključenje iz škole pominjete”, ili nešto sočnije rekao je tata baja i dodao: „Ja ću sve to da ispeglam!” U takvoj zemlji, sestre i braćo, živimo!
Ova moralna gromada, verovatno će ucenjivati, pretiti, zastrašivati, a ne bi mu bilo prvi put. Saznajemo da je isti savesni roditelj prošli put kad se dete zaigralo, a neka druga nastavnica ga isključila sa časa, došao sa advokatom. Neće njemu neka tamo da dete izbacuje napolje! Advokat je pravnim začkoljicama besomučno maltretirao zaposlene i naravno, pobedio! Svi su bili posramljeni i poniženi, osim maloletnog mladunčeta. Njamu je tatica pokazao kako treba sa profesorima. I tako je dete otišlo dalje i učestvovalo u nasrtaju na zdravlje i život. Nije razmišljao da je napadnuta nečija majka, koja je mogla biti i njegova; nečija sestra, koja je mogla biti i njegova; nečija komšinica i rođaka, koja je mogla biti i njegova. Učio je po modelu i pitaj boga šta gleda kod kuće. Sledeći put će voziti besni automobil 250 na sat i pokositi nekoga na pešačkom prelazu, što da ne, može mu se! Naravno, lokalni moćnik (malopre pomenuti), blizak je vrhu stranke i poznat organima gonjenja, redovno piju piće i lepo se druže.
🖋 Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije
www.nin.co.rs
