Žale se “vlastodršci” da danas nema poštovanja, niko nikog ne poštuje, brzo se zaboravlja kad nekom pomogneš i slično.
Prosečan jedan direktor ili političar došao je do funkcije zahvaljujući političkom “rektalnom” alpinizmu svog nadređenog stranačkog šefa. Obrazovanje je stečeno u instant privatnim ustanovama koje ni zaposleni ne znaju izgovoriti, kako bi tobože izgledao fakultet ozbiljnije.
Maniri? Šta je to, pa da, to je ono kad negde dođeš, da se znaš ponašati, da radiš stvari po bontonu, da ljudima oko tebe bude prijatno. Kad jedeš u restoranu da ne udrobiš hljeb u čorbu, a konobara dozivaš “Ej, mali” daj da potpišem!”
Ponekad neku knjigu da pročitaš, ne da citirisas “Janjuša” iz zadruge nego Niče-a, Dostojevskog, Šekspira i druge, da pokažeš da si još nešto čitao osim “Pere Kvržice i njegove družine”.
Pokušajte da se setite svojih predratnih profesora, sekretara, učitelja, policajaca. Kako su to bili odmereni ljudi, ponosni, obrazovani, vodili računa o svakoj izgovorenoj reči, postupku, trudili se godinama da se izgrađuju i uvek su imali ugled, ljudi su ih poštovali, jer su sami sebe poštovali.
U malim mestima je to vidljivo, na vodećim funkcijama su loši đaci koje sredina zna, od njih se očekivalo da budu na mješalici, ali zahvaljujući ratu i lošoj politici oni stigli do direktora, do stanova, kuća, službenih automobila, ljubavnica i svega drugog, samo ugled nemaju.
Narod je s njima dobar, ali čim se okrenu, predmet su ismijavanja. Ponekad znaju biti i emotivni, kad nekog zaposle a on im okrene leđa. Ali nije ni narod više glup, zna da ga ne zapošljavaš u svoje, nego u državno. Koliko god ti pomagao i činio, ugled ne možeš dobiti i poštovanje, jer nema temelja, sve je klimavo i pitanje dana kad će pasti.
Pokušajte da se zapitate da li ima osoba koju danas možete sresti u svom gradu da pred njom napravite naklon i skinete šešir?
Nedeljko Bosiočić
