Skoro tako sedim sa jednim profesorom, koji je časno i pošteno svoju penziju zaradio u nekim boljim vremenima, i razgovaramo o problemu koje naše društvo uništava, a to je korupcija.
On mi pokušava objasniti problem našeg društva kroz prizmu Zvornika, i tako kreće priča:
– Da li znaš da u svakoj ustanovi ima neki vaspitač, učitelj, nastavnik koji se izdvaja kao bolji od drugih, poseban. Navodno, njegovi učenici bolje se pokažu kasnije u gimnaziji ili slično. Ja sam bio prisutan kad se uticajni zvornički ljudi bore da svoju decu upravo kod takvih ubace, kako bi njihova deca bila superiornija u odnosu na drugu iliti kako bi se njihova deca družila sa decom njihovih prijatelja i nasledila svoje roditelje u budućnosti, upravljajući društveno-političkim životom u Zvorniku.
E sad, zamislite vi koliki se pritisak vrši na tog direktora i upravu da se njihovi hirovi ispune, a posle i na tu učiteljicu ili razrednu nastavnicu.
Pokušavao sam da kažem pojedincima koje sam učio, da time samo prave medveđu uslugu svom detetu, da mu kradu njegovu sreću i put koje ono ima. Čovek treba dva puta da se veseli – kad se rodi zdrav i kad pronađe smisao svog postojanja. Ako vi budete išli ispred svog deteta, koristeći svoj politički položaj i moć da mu kreirate budućnost kakvu vi mislite da je dobra za njega, ono nikad neće pronaći svoj smisao i živeće Vaš život a ne svoj.
Kad ode od kuće u daleki Beograd, Novi Sad ili insostranstvo, tamo neće biti vas da idete ispred njega i da sve završavate, biće prepušteno maču sudbine, pa kako prođe, a mnogi nisu dobro prošli, pa ste likovali po zvorničkim kafanama: “Vidi onog kako je propao, a otac mu bio gazda veliki!”.
To je problem. Od malih nogu učimo decu korupciji i sređivanju, radi viših ciljeva.
Posebno je pogubno kad se kaže: ” Ja bih za svoje dete ubio, sve mora da ima!”, pa onda hajde da se poubijamo, jer ne mogu svi sve da imaju, nek zasluže i zarade, a ne da otimate od tuđe dece da Vaša imaju.
Eto, zato ova zemlja ne može napred, moje je prošlo, a Vama nek je dragi Bog u pomoći.
