Blaženi su oni koji nikada ne shvate
Tragediju malog grada
Toliko srođeni sa njim, da ne znaju za bolje
Ali kada osetite nešto od sveta, doživite mnogo šta, daljine, dubine
I vratite se
Vidite isti onaj začarani krug iz koga mnogi nisu nikad izašli
Vidite poraz, koji drugi predstavljaju pobedom
Ne znajući za bolje
I otrovni mentalitet koji svima nad glavom vijori
Ne puštajući drugoga da živi, voli i postoji
Sve se prati, a malo šta prašta
Gde su groblja najčešća mesta okupljanja
I dobar si tek kada te nema
Nekome je teško da živi negde zato što ne zna nikoga
Kod mene je obrnuto, teško mi je da živim
Zato što ih sve znam
Da ih ne znam, bilo bi mi lakše
Zato putujem, a malo ostajem
Da bi mi se zadržala u sećanju lica
Od kojih nisam doživeo neko veće zlo
Najteže je živeti u gradovima gde je sve uzaludno
I gde se nikada ništa ne menja
Osim iluzije da će da se promeni
Neće
Uverio sam se u to hiljadu puta
Tamo gde vlada policija, popovi i lopovi
Gde jedva da se čuje neki iskren glas
Nema zanosa
Osim još kod dece
Koju još nisu ubili u pojam, ali hoće
Samo se malobrojni izvuku
Zamislite kako je meni
Koji sam navikao da radujem ljude
Izvodim poeziju
Živim slobodu
Kome tamo to treba
Odmah si lud
Odmah ti nešto fali
Zato sam za mnoge nevidljiv
Samo dođem i brzo prođem
Ne očekujući ništa
Pre sam im se dokazivao, objašnjavao nešto
Javljao svima
Dugo već više ne
Imam svoj svet
Kome sam potreban, naćiće me
A ne da svima idem na noge
Više ne
Napokon sam odrastao
Napokon sam se dokazao
Pre svega sebi
Stefan Simić
