Vidovdan se ispostavio kao važan datum u više navrata tokom istorije Srba.
Danas je Vidovdan, jedan od ključnih nacionalnih praznika Srba, dan kada se sećamo Svetog mučenika kneza Lazara, onih koji su se zajedno sa njim borili na Kosovu 1389, protiv Turaka, kao i svih drugih koji su pali u borbi za otadžbinu.
Tokom Boja na Kosovu Knez Lazar je ubijen, od turske ruke, pošto je zarobljen.
Prethodno, turskog sultana Murata ubio je srpski ratnik Miloš Obilić.
Imajući u vidu opšte okolnosti u kojima se Srbija našla te 1389, opredeljenje za borbu koju je predvodio knez Lazar, bilo je, racionalno gledano, svesna žrtva.
Odnos snaga bio je takav da je otpor Turcima mogao delovati uzaludnim, no verski i moralni motiv odredio je da se turskim napadačima ima pružiti otpor bez obzira na posledice.
Ta bitka postala je odrednica srpske istorije, jedna od ključnih, pre svega zbog nesumnjive činjenice da je opredeljnje za borbu za Srbe tada bilo svesna žrtva.
Posle Boja na Marici, septembra 1371, Bitka na Kosovu 1389, bila je najkrupniji pokušaj otpora turskoj navali uopšte.
Pretpostavlja se da se na polju Kosovu tada borilo 15 do 20 hiljada ratnika na srpskoj strani, protiv oko 30.000 turskih vojnika. Postojeći, sada poznati izvori ne dozvoljavaju preciziranje, ono međutim što je nesumnjivo jeste da su žrtve na obe strane bile strahovite, a o žestini sukoba svedoči i jedinstven slučaj da su oba vladara poginula. Smrt sultana Murata tada jedini je takav slučaj u celokupnoj turskoj istoriji.
Mučenička žrtva Svetog kneza Lazara, i njegovih saboraca, dobila je postupno legendaran značaj za Srbe. Postala je deo nacionalnog predanja, večita podsetnica na neophodnost otpora i borbe.
Sve potonje oslobodilačke borbe Srba uvek su bile i u znaku Kosova. Vodeća odrednica oslobodilačke borbe Srba tokom čitavog 19. veka bila je poziv na oslobođenje Kosova.
Odlučna pobeda Srba u Boju na Kumanovu 1912. i potom kod Velesa, dovela je do konačnog oslobođenja Kosova, kao rezultat Prvog balkanskog rata.
Vidovdan se takođe ispostavio kao važan datum u više navrata tokom istorije Srba.
Na Vidovdan 1914, Gavrilo Princip, nacionalni revolucionar i sledbenik Mlade Bosne, izvršio je atentat na Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Austrougarske monarhije.
Taj događaj poslužiće vlastima u Beču kao izgovor za ultimatum i potom napad na Srbiju, čime je započeo Prvi svetski rat.
Kraljevina Srbija je iz tog rata, po cenu stravičnih žrtava, izašla kao pobednica.
Plod srpske pobede bilo je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, odnosno od 1929, Jugoslavije.
Obrazovanje zajedničke države te 1918, po opštem uverenju, bilo je ostvarenje davnašnjih nacionalnih ciljeva okupljanja pod jednim državnim krovom zemalja koje su bili istorijski i etnički srpske, kao i drugih jugoslovenskih zemlja u skladu sa proklamovanim ratnim ciljevima Srbije decembra 1914, Niškom deklaracijom.
Na Vidovdan 1919, potpisan je Versajski mirovni sporazum, između zemalja pobednica Antante i Nemačke, vinovnice Prvog svetskog rata.
Knez, potonji kralj Milan Obrenović preusmerio je tada spoljnopolitičku orjentaciju Srbije prema Beču, razočaran ponašanjem Rusije, počev od nametanja Sanstefanskog sporazuma marta 1878, kada je Rusija namerila da potpuno nasuprot životnim interesima Srba stvori Veliku Bugarsku.
Na Berlinskom kongresu ubrzo potom velike sile izašle su u susret interesima Srba. Ne samo da joj je priznata potpuna nezavisnost, nego je Srbija dobila i teritorijalno proširenje prema jugoistoku. Sastavni deo Srbije tada postaju Niš, Pirot, Leskovac, Vranje, Toplica.
Sporazum iz 1881, ispostaviće se kao blagotvoran za ekonomski uspon Srbije tokom narednih decenija.
E republika
