‼️🇷🇸 Tog kobnog 6. maja 1942. u Sarajevu, otvorila su se vrata zatvorske ćelije i pogani osmeh je izustio „Ajmo Srbi, na Đurđevdanski uranak!“.
U kolonama su ćutke išli, ne znajući gde ih vode i šta ih čeka, a kada su konačno stali pred teretne vagone voza, mogli su da vide na njima ispisano „7 konja ili 40 vojnika“. Ipak su ih nagurali i po 200 u jedan vagon. Vrata su se zatvorila, mrak ih je prekrio i tako prestrašeni i pritisnuti jedni uz druge, znali su da ih taj voz vodi na put bez povratka.
Ali jedan među njima je odbio da pokaže strah oholom neprijatelju koji se naslađivao njihovoj sudbini. NJegov duh nesalomiv, njegova rešenost jasna. Sa prkosom i ponosom, snažnim i čistim glasom zapevao je „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni…“
Pesma je odjekivala vagonom i parala uši neprijatelju, jer je predstavljala prkos i inat čak i pred licem sigurne smrti. U podlom pokušaju da zaustave pesmu, zatvorili su sve prozore na vagonu, u kome ionako nije bilo mnogo vazduha. Međutim, iako zagušena, pesma se i dalje orila vagonom, i sa svakim preostalim dahom, ovaj srpski sin je nastavljao da peva, dok ih je voz smrti vozio ka konačnom odredištu.
Voz je odveo skoro 3000 mladića u Jasenovac, iz kog se vratilo manje od 200. Iako je taj hrabri momak stradao, njegov duh je nastavio da živi kroz tu pesmu, koju je od zaborava sačuvao Žarko Vidović, jedan od preživelih logorskih zatočenika.
Priča o ovom srpskom junaku nam pokazuje kako da se čovek ponaša pred licem neizbežne smrti. Pronalazeći snagu iz same srži svog bića, srpski junak shvata da strah može samo da zamuti njegovo rasuđivanje i sposobnost donošenja najbolje moguće odluke u datom trenutku. Pokazujući hrabrost i prkos pred licem smrti, on inspiriše druge da učine isto, jer on shvata da je smrt svakako neizbežan ishod života, ali način na koji se on susreo sa tim konačnim trenutkom je njegova zaostavština, koja budućim generacijama ostavlja primer da pronađu snagu i hrabrost u teškim trenucima.
🇷🇸 t.me/buntcg
