Boško i Admira, 18. maja 1993. nisu mogli da izbegnu snajper na Vrbanja mostu
A i sudbinu
Dok su zajedno pokušali da potrče u slobodu…
Prvo je pogođen Boško, pa onda Admira
Mogla je da beži, mogla je da pokuša da se izvuče
Ostala je sa njim, do kraja, uz njega
I ta slika je otišla u svet, i u večnost, kao i oni
Sedam dana su ih ostavili da leže na betonu
Kao poruka, kao opomena
Da ako neko pokuša isto, proćiće kao oni…
Najpotresnija slika jedne ljubavi
Koja je zauvek spojila dve zaraćene strane, i dokazala da se može zajedno
Jedino se ne može protiv idiota
Koji bi sve ubili
Koji bi na sve pucali, pa i na ljubav
Najlepšu moguću, koju, pre toga, ništa nije moglo da rastavi
Gledam slike jedne Admire iz Sarajeva
Rođene negde pred kraj rata, devedesetih
I prolazi mi mislima devojka po kojoj je dobila ime
Admira, Admira i Boško, Admira Ismić i Boško Brkić
Stara priča koja ponovo treba da se ispriča
Ne zbog onih koji je znaju nego zbog onih koji je ne znaju
I koji umesto razloga za ljubav, traže nove razloge za mržnju
Boško i Admira su poginuli usred rata u Sarajevu
On nije hteo da ostavi nju, ona nje htela da ostavi njega
Otišli su zajedno u večnost
A čitav svet je preneo sliku kako leže zajedno, zagrljeni
Sedam dana dugih sedam života
Prkoseći ratu, mržnji, podelama
Bolu koji je tih dana nadirao na sve strane
Samo bolesnik je mogao da puca u njih dvoje
Dok su prelazili most maštajući o slobodi
Želeći da pobegnu od svega
Daleko, što dalje odatle
Prvo su pucali u Boška, zatim u nju
Prošlo je dvadeset i više godina
Od kada je izrešetana ljubav između dve vere
Dve nacije
Koje su savršeno mogle zajedno
I ko je pobedio
Ljubav, naravno
Kao što uvek pobedi, iz inata, iz prkosa, ponosa
Njihovi roditelji su i dalje u kontaktu, Boškova majka
I Admirini roditelji
Koji su izgubili ono najlepše što su imali
Svoju decu
Ali ne i uspomenu na njih dvoje, zajedno
Sećam se kada mi se drugarica žalila
Kako se zaljubila u muslimana a njeni se bunili
Kao da je to nešto mnogo strašno
Nije ni znala za Admirinu priču
Sećam se kada mi se drug žalio
Kako se zaljubio u muslimanku a njegovi se bunili
Kao da je to nešto, takođe, mnogo strašno
A nije ni znao Boškovu priču
Uvek sam za ljubav i za spajanje razlika
Kada ih dobro upoznaš
Shvatiš da i ne postoje
Nedostaju svetu novi Boško i nova Admira
Ne da stradaju
Nego da slave ljubav
I da dokažu svima da se može zajedno
Sve prođe, podele, svađe, gluposti
Ali ljubav ostaje
Kao i slika njih dvoje
Mladih, lepih, zajedno
Kako prkose zlim vremenima
I odolevaju zaboravu
Bivša država je posejala mnoge ljubavi
Mnoge mešovite brakove i mješovite brakove
Kamo sreće da je ostalo tako
Da se slobodno volimo
Bez obzira na veru, naciju
Duboko svesni da ljubav nema granice
Prolaze mi često mislima Boško i Admira
Nešto su mlađi od mojih roditelja
Ko zna gde bi danas bili
Koliko bi imali dece
Da li bi živeli u Srbiji, Bosni
Ili bi otišli negde daleko, gde su uostalom i krenuli
Da ih neki prokletnik nije zaustavio
Na putu u slobodu
Šta reći nekoj novoj deci
Koja slobodno prolaze tim sarajevskim mostom
Mostom ljubavi
Osim da žive i uživaju u slobodi
Duboko zahvalni na svemu što im je dato
U nadi da se sudbina Boška i Admire nikada ne ponovi
Ali da se ponovi ljubav kojoj podele ne mogu ništa
Ljubav koja ima samo jednu stranu
A to je njihova strana
Zajednička
Koju su sami stvorili
