Косово и Метохија- земља тишине што вришти љепотом, болом и надом.
Ово није само мјесто. Ово је вјечност коју осјетиш у једном удисају тамошњег ваздуха, у мирису тамјана који се као молитва вије изнад прага светиње, у сваком камену који памти више од онога што ми можемо и да појмимо.
Обишла сам манастире живе светионике душе српског народа. Ту се не моли само монаштво. Ту моли вјетар, моли тишина, моли сваки зид испуцали од година и страдања, али никада од љубави. Ту се осјећа присуство неба на земљи.
Али оно што ме најдубље дотакло нису били само манастири већ људи. Једноставни, тихи, а пуни снаге која извире из смјерности. Они немају пуно, а дају све. Њихови погледи носе тежину вјекова, али и сјај вјере коју ни вријеме, ни прогони, ни неправда нису могли угасити.
У њиховој ријечи нема горчине само топлина и вјечна нада. Њихов живот није лак, али је благословен јер се живи у истини, у вјери, у служењу једни другима и Богу.
Када сам разговарала с њима, осјетила сам како ми душа расте. Схватила сам колико смо често изгубљени у својим удобностима, а они у скромности налазе све што човјеку треба да буде срећан: мир, љубав, заједништво и вјеру.
Ово путовање ми није било само обилазак било је ходочашће ка дубљој верзији себе. Молим се да ми живот увијек омогући да се враћам овим мјестима, да љубим прагове наших светиња, да слушам молитве које шапућу зидови, и да учим од људи чија тишина каже више него хиљаду ријечи.
Вјечно сам заљубљена у Косово и Метохију.
То је љубав која боли, али не рањава већ исцјељује. И колико год да одем далеко, дио мене ће увијек остати тамо у једном осмијеху монахиње, у једној чаши воде понуђеној са љубављу, у једној молитви за мир и опстанак.
Косово није питање- Косово је одговор.
Одговор на питање ко смо, гдје припадамо, и чему тежимо.
Зорана М.
